Образовање у средњовековној Србији

Образовање у средњовековној Србији развијало се упоредо са јачањем српске државе и цркве, од XII до XV века, са главним центрима писмености и учености у манастирима и, у мањој мери, на владарским и властелинским дворовима. Иако није постојао формализован школски систем у данашњем смислу, постојали су различити облици стицања знања, првенствено усмерени на описмењавање, богословске потребе и припрему за државне и црквене службе.^[1]

Доласком Словена на Балкан и примањем хришћанства, створени су предуслови за развој писмености. Рад Ћирила и Методија и њихових ученика у ширењу словенске писмености (глагољице и касније ћирилице) имао је фундаменталан значај. Успон династије Немањића и јачање Српске православне цркве, посебно након стицања аутокефалности 1219. године заслугом Светог Саве, довели су до процвата манастирског живота, а тиме и манастирских школа и преписивачких центара.

Манастири су били најзначајније образовне институције у средњовековној Србији. У њима су се будући монаси, али и поједини световњаци, обучавали за читање, писање и појање, што су биле основне вештине потребне за богослужење и преписивање књига.^[1] Неки од најугледнијих манастира, попут Хиландара и Студенице, имали су развијене скрипторијуме (преписивачке радионице) и библиотеке са вредним рукописима. Сматра се да је Свети Сава основао школе у Хиландару и Студеници.^[2] Иако су манастири били примарно усмерени на образовање монаха, постоје индиције да су у неким периодима и млађи дечаци могли стицати основну писменост у манастирским школама, мада је по неким одредбама из XIV века манастирима било забрањивано да подучавају сасвим малу децу.^[1]

Поред манастирског образовања, парохијско свештенство је такође имало улогу у описмењавању. Парохијски свештеници су често подучавали своје синове или друге младиће из парохије основним вештинама читања и писања, припремајући их за будућу црквену службу.^[1]

На дворовима српских владара и крупније властеле, синови племића стицали су образовање које их је припремало за војне, дипломатске и административне дужности. Ово образовање је, поред писмености, вероватно укључивало и учење страних језика (посебно грчког и латинског), витешке вештине, као и основе права и дипломатије. Детаљнији подаци о организацији дворског образовања су оскудни.

Постоје индиције о постојању "училишта" у већим насељима или при дворовима виђеније властеле, где су дечаци могли стицати писменост од световних учитеља ("даскала").^[1] Сачувани подаци о овим училиштима су врло оскудни и није могуће прецизно одредити обим и садржај наставе, али је сигурно да је учење читања и писања било најважније.

• Писменост (читање и писање): Основу образовања чинило је савладавање читања и писања. Учило се на старословенском језику српске редакције. Постојала су два основна облика ћириличног писма: уставно писмо, коришћено за писање књига, које је било читљивије, и брзопис, коришћен за писање писама и повеља, који је био теже читљив али се њиме брже писало.^[1] Такође је било потребно савладати и систем скраћеница (лигатура и титли) који се користио у рукописима. За увежбавање читања коришћене су пре свега црквене књиге, у првом реду Псалтир и Часослов.^[2]
• Писаћи материјал: Као писаћи материјал у школама су често коришћене навоштене таблице и стилуси (писаљке), јер су се могли употребљавати више пута. За трајније записе користио се пергамент.
• Музичко образовање: Пошто је црквено појање чинило саставни део богослужења, пажња се посвећивала и основном музичком образовању. У почетку је коришћен византијски начин бележења музике помоћу неума. Касније настају и српски музички приручници. Према наводима, један овакав српски музички приручник уништен је у бомбардовању Народне библиотеке априла 1941. године.^[1]
• Остали садржаји: У зависности од врсте школе и циљева образовања, могли су се изучавати и основи аритметике, теологије, реторике, као и грчки и латински језик.

Писменост у средњовековној Србији била је углавном ограничена на свештенство, монаштво и властелу.^[3] Већина становништва била је неписмена. Ипак, постојање преписивачких радионица, библиотека и школа у манастирима, као и дворских канцеларија, сведочи о развијеној потреби за писаном речју и одређеном нивоу образованих људи.

• Манастир Хиландар: Од оснивања крајем XII века, био је најзначајнији српски духовни и културни центар, са богатом библиотеком и скрипторијумом.
• Манастир Студеница: Такође важан центар писмености и уметности.
• Свети Сава (око 1175–1236): Поред свог црквеног и државотворног рада, имао је кључну улогу у развоју писмености и образовања, оснивајући школе и подстичући преписивачку делатност.
• Ресавска школа (Манастир Манасија, почетак XV века): У време деспота Стефана Лазаревића, представљала је значајан преписивачки и преводилачки центар, познат по неговању прецизног правописа и језичке норме.

• Српска средњовековна књижевност
• Српска средњовековна музика
• Култура Србије у средњем веку
• Историја школства у Србији

1. ^ ^{а б в г д ђ е} Милош Благојевић (1989). Србија у доба Немањића: Од кнежевине до царства 1168-1371. Београд: Вајат. стр. 187—190. ISBN 978-86-7039-028-7. 
2. ^ ^{а б} „Образовање и наука у средњовековној Србији (PDF)” (PDF). istorija.skolasvilajnac.edu.rs. Приступљено 24. мај 2025. 
3. ^ Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде, ур. (1999). Лексикон српског средњег века. Београд: Knowledge. стр. (нпр. одредница "Писменост"). ISBN 86-83233-01-4. 

• Благојевић, Милош (1989). Србија у доба Немањића: Од кнежевине до царства 1168-1371. Београд: Вајат. ISBN 978-86-7039-028-7. 
• Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде, ур. (1999). Лексикон српског средњег века. Београд: Knowledge. ISBN 978-86-83233-01-4.