Специјалне јединице

Објава рата
Ратно законодавство
Ратне репарације
Демилитаризовано подручје

Конвенционално ратовање
Инвазија
Војни поход
Офанзива
Неконвенционално ратовање
Специјалне јединице
Саботажа
Ваздухопловно ратовање

Вид оружаних снага
Род (војска)
Регрутација
Војна обука
Официри
Подофицири

Специјалне јединице (енгл. special forces) су посебна категорија војних и паравојних формација намењених за вођење тзв. специјалног рата (енгл. special operations).^[1]^[2]^[3]^[4] Ту спадају:

делови оружаних снага сва три вида, посебно обучени, наоружани и опремљени за диверзантске, противгерилске и обавештајне акције;
оперативне снаге војнообавештајних служби,
самосталне снаге специјалне намене врховних команди и
посебни уреди и агенције.^[1]

НАТО је дефинисао посебне операције као „војне активности које спроводе посебно одређене, организоване, обучене и опремљене снаге, попуњене одабраним људством, користећи неконвенционалне тактике, технике и начине примене”.^[2]^[5]

Специјалне снаге су се појавиле почетком 20. века, са значајним порастом заступљености на терену током Другог светског рата, када је „свака велика армија укључена у борбама” створила формације посвећене специјалним операцијама иза непријатељских линија.^[6] Зависно од земље, специјалне снаге могу обављати низ функција, укључујући ваздушне операције, сузбијање побуна, антитероризам, страну унутрашњу одбрану, прикривене операције, директна дејства, спашавање талаца, високо вредносне циљеве/лов на људе, обавештајне операције, операције мобилности и неконвенционално ратовање.^[7]

У земљама са руског говорног подручја, специјалне снаге било које земље обично се називају спецназ, што је скраћеница за „посебну сврху”. У Сједињеним Државама израз специјалне снаге често се засебно односи на Специјалне снаге америчке војске, док се за ове врсте јединица у ширем смислу користи термин снаге специјалних операција (енгл. special operations forces (SOF)).

Задаци

Најразвијенију организацију специјалних снага имају САД.Према званично усвојеној доктрини КоВ армије САД из 1969, специјалне снаге планирају и изводе дејства тзв. неконвенционалног ратовања:^[1]

развијају, организују, опремају, обучавају и руководе оружаним снагама других држава у вођењу герилског ратовања за интересе САД;
планирају и извршавају задатке продирања на територију коју непријатељ контролише;
изводе нападе на критичне стратегијске објекте;
прикупљају обавештајне податке;
изводе инфилтрације, препаде, диверзије и саботаже.^[1]

Поред улоге у специјалном (неконвенционалном) ратовању, специјалне јединице могу се користити и за падобранске операције, антитерористичке акције, гушење устанака и спасавање талаца.^[7]

Организација

Специјалне снаге САД организоване су у специјалне одреде чији се састав, наоружање и опрема подешавају задацима које треба да изврше. У КоВ постоје, на пример, ваздушнодесантне групе, тактичке групе и здружене тактичке групе (енгл. Joint Unconventional Warfare Task Force); у РМ - комбиноване групе за извршавање задатака на мору, у ваздуху и на копну (енгл. SEAL Teams), делови извиђачких јединица морнаричке пешадије и специјализоване групе за подводне диверзантске активности (енгл. UDT-Underwater Demolition Teams), а у РВ - тзв. ваздушни командоси.^[1]

Дејством свих ових јединица руководе команде појединих војишта или команде здружених јединица, а начин њихове употребе прилагоћава се снази и карактеру противника, као и географским условима подручја употребе.^[1]

Историја

Рани период

Јапански цртеж архетипског нинџе из серије скечева (Хокусај манга) уметника Хокусаја.

Специјалне јединице су играле важну улогу током историје ратних дејстава, кад год је циљ био да се постигну поремећаји путем „ударца и бекства” и саботажом, пре него традиционалним конвенционалним борбама. Остале значајне улоге леже у извиђању, пружајући кључнe информације из близине или међу непријатељем и све више у борби против нерегуларних снага, њиховој инфраструктури и активностима.

Кинески стратег Ђанг Ција у свом делу Шест тајних учења описао је регрутовање талентованих и мотивисаних људи у специјализоване елитне јединице са функцијама као што су висинска надмоћ и брзо напредовање на велике даљине.^[8] Хамилкар Барка је на Сицилији (249. п. н. е.) имао је специјализоване трупе обучене за покретање неколико офанзива дневно. У касном римском или раном византијском периоду, римске флоте користиле су мале, брзе, камуфлиране бродове са посадом од одабраних мушкараца за извиђачке и командосне мисије. Муслиманске снаге су такође имале морнаричке јединице за специјалне операције, укључујући ону која је користила камуфлиране бродове за прикупљање обавештајних података и покретање рација, и једну другу за војнике који су изгледали као крсташи који би се на превару укрцали на непријатељске бродове и затим их заробили и уништили.^[9] У Јапану су се нинџе користиле за извиђање, шпијунажу и као атентатори, телохранитељи или чувари тврђаве, или су се на неки други начин борили заједно са конвенционалним војницима.^[10] За време Наполеонских ратова формиране су стрељачке и инжењерске јединице које су имале специјалне улоге у извиђању и препуцавању и нису биле посвећене формалним борбеним линијама.

Види још

Командоси

Референце

^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ Гажевић, Никола (1975). Војна енциклопедија (књига 9). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 8.
^ ^а ^б North Atlantic Treaty Organization (13. 12. 2013). „Allied Joint Doctrine for Special Operations”. NATO Standard Allied Joint Publication. Brussels: NATO Standardization Agency. AJP-3.5 (Edition A, Version 1): 1-1.
^ Richard Bowyer, Dictionary of Military Terms, Bloomsbury Reference (2005-08), ISBN 190497015X / ISBN 9781904970156.
^ Joint Chiefs of Staff (JCS) (16. 7. 2014). „Special Operations” (PDF). Joint Publication. Washington, DC: Department of Defense. 3—05: GL-11. Архивирано из оригинала (PDF) 1. 12. 2016. г. Приступљено 18. 9. 2016.
^ North Atlantic Treaty Organization (2013). „NATO Glossary of Terms and Definitions (English and French)” (PDF). Brussels: NATO Standardization Agency. стр. 2-S-8. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 5. 2022. г. Приступљено 22. 6. 2022.
^ Thomas 1983, стр. 690.
^ ^а ^б „ADRP 3-05 Special Operations; Approved for public release; distribution is unlimited. This publication supersedes ADRP 3-05, 31 August 2012.iArmy Doctrine Reference Publication No. 3-05 Headquarters Department of the Army Washington, DC, 29 January 2018” (PDF).
^ Sawyer, Ralph D. (1993). The Seven Military Classics of Ancient China. Boulder: Westview Press, Inc. стр. 39, 98–9. ISBN 0-8133-1228-0.
^ Christides, Vassilios. „Military Intelligence in Arabo-Byzantine Naval Warfare” (PDF). Institute for Byzantine Studies, Athens. стр. 276—80. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 7. 2011. г. Приступљено 2. 8. 2011.
^ Turnbull, Stephen (2003). Ninja AD 1460–1650. Osprey Publishing. стр. 44—7, 50. ISBN 978-1-84176-525-9.

Литература

Гажевић, Никола (1975). Војна енциклопедија (књига 9). Београд: Војноиздавачки завод.
Bellamy, Chris (2011). The Gurkhas: Special Force. UK: Hachette. стр. 115. ISBN 9781848545151.
Breuer, William B. (2001). Daring missions of World War II. ISBN 978-0-471-40419-4. . John Wiley and Sons. .
Haskew, Michael E (2007). Encyclopaedia of Elite Forces in the Second World War. ISBN 978-1-84415-577-4. . Barnsley: Pen and Sword. .
Horner, David (1989). SAS: Phantoms of the Jungle: A History of the Australian Special Air Service (1st изд.). St Leonards: Allen & Unwin. ISBN 1-86373-007-9.
Molinari, Andrea (2007). Desert Raiders: Axis and Allied Special Forces 1940–43. ISBN 978-1-84603-006-2. . Osprey Publishing. .
Otway, Lieutenant-Colonel T.B.H. (1990). The Second World War 1939–1945 Army – Airborne Forces. Imperial War Museum. ISBN 0-901627-57-7.
Thomas, David (октобар 1983). „The Importance of Commando Operations in Modern Warfare 1939-82”. Journal of Contemporary History. 18 (4): 689—717. JSTOR 260308.
Binney, Marcus (2006). Secret War Heroes. London: Hodder and Stoughton. ISBN 978-0-340-82910-3.
Bishop, Chris (2002). The Encyclopedia of Weapons of WWII. New York: Sterling Publishing Company, Inc. ISBN 1-58663-762-2.
Brayley, Martin; Chappell, Mike (2001). British Army 1939–45 (1): North-West Europe. Oxford: Osprey Publishing. ISBN 1-84176-052-8.
Chappell, Mike (1996). Army Commandos 1940–1945. London: Osprey Publishing. ISBN 1-85532-579-9.
Churchill, Winston (1949). The Second World War, Vol II, Their Finest Hour. Cassell & Co Ltd.
Coop, Terry (2006). Cinderella Army: The Canadians in Northwest Europe, 1944–1945. Toronto: University of Toronto Press. ISBN 0-8020-3925-1.
Dunning, James (2003). The Fighting Fourth: No. 4 Commando at War 1940–45. Stroud, England: Sutton. ISBN 978-0-7509-3095-6.
Forty, George (1998). British Army handbook, 1939–1945. Stroud: Sutton. ISBN 978-0-7509-3190-8.
Griffin, P.D (2006). Encyclopedia of Modern British Army Regiments. Stroud: Sutton Publishing. ISBN 0-7509-3929-X.
Haskew, Michael E (2007). Encyclopaedia of Elite Forces in the Second World War. Barnsley: Pen and Sword. ISBN 978-1-84415-577-4.
Jones, Tim (2006). SAS Zero Hour: The Secret Origins of the Special Air Service. London: Greenhill Books. ISBN 1-85367-669-1.
Laffin, John (1999). Raiders: Great Exploits of the Second World War. Stroud: Sutton. ISBN 0-7509-1525-0.
Macksey, Kenneth (1990). Commando: Hit-and-run Combat in World War II. Chelsea: Scarborough House. ISBN 0-8128-2973-5.
Macksey, Kenneth; Woodhouse, William (1991). The Penguin Encyclopedia of Modern Warfare: 1850 to the Present Day. London; New York: Viking. ISBN 0-670-82698-7.
Mcdonald, Charles Brown (2005). The Last Offensive: The European Theater of Operations. Washington: University Press of the Pacific. ISBN 1-4102-2072-9.
Messenger, Charles (1985). The Commandos: 1940–1946. London: Kimber. ISBN 0-7183-0553-1.
Messenger, Charles (1991). The Last Prussian: A Biography of Field Marshal Gerd von Rundstedt, 1875–1953. London; Washington: Brassey's. ISBN 0-08-036707-0.
Messenger, Charles (2004). The D Day Atlas. London: Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-25123-2.
Moreman, Timothy Robert (2006). British Commandos 1940–46. London: Osprey Publishing. ISBN 1-84176-986-X.
Morgan, Mike (2000). Daggers Drawn: Second World War Heroes of the SAS and SBS. Stroud: Sutton. ISBN 0-7509-2509-4.
Owen, James (2012). Commando. London: Little, Brown. ISBN 978-1-4087-0302-1.
Parker, John (2000). Commandos: The Inside Story of Britain's Most Elite Fighting Force. London: Headline. ISBN 978-0-7472-7008-9.
Rottman, Gordon L (1987). US Army Rangers & LRRP Units 1942–87. London: Osprey Publishing. ISBN 0-85045-795-5.
Saunders, Hilary St. George (1971). The Green Beret: The Commandos at War. London: Four Square Books. ISBN 0-450-01007-4.
Saunders, Paul (2005). The British Channel Islands Under German Occupation, 1940–1945. Jersey: Jersey Heritage Trust. ISBN 0-9538858-3-6.
Shortt, James; McBride, Angus (1981). The Special Air Service. London: Osprey Publishing. ISBN 0-85045-396-8.
van der Bijl, Nick (2006). No. 10 Inter-Allied Commando 1942–45. Oxford: Osprey Publishing. ISBN 1-84176-999-1.
van der Bijl, Nick; Hannon, Paul (1995). The Royal Marines 1939-93. Oxford: Osprey. ISBN 978-1-85532-388-9.
Zuehlke, Mark (2005). Juno Beach: Canada's D-Day Victory – June 6, 1944. Vancouver, B.C.: Douglas & McIntyre. ISBN 1-55365-091-3.
Herrington, I. (2004). The Special Operations Executive in Norway 1940–1945: Policy and Operations in the Strategid and Political Context (Теза). De Montfort University, Leicester. OCLC 500159816. Docket uk.bl.ethos.516070. Архивирано из оригинала (pdf) 27. 09. 2021. г. Приступљено 3. 6. 2018.