Понтске планине

Понтске планине
Понтске планине
	Панорама Понтских планина
Географске карактеристике
Највиша тачка	Качкар Даги
Ндм. висина	3.931 m
Географија
Државе	Турска; Грузија

40° 30′ 00″ N 40° 30′ 00″ E / 40.50000° С; 40.50000° И / 40.50000; 40.50000

Понтске планине (тур. Kuzey Anadolu Dağları — ’Северноанадолске планине’) су планински ланац у северозападном делу Турске. Протежу се дуж црноморске обале дужином од око 1.000 km између ушћа река Јешиљирмак на западу и Чорох на истоку (ушће код Батумија у Грузији), максималне ширине до 130 km.

Име им потиче од грчког имена за Црно море — Понтос (грч. Πόντος [Póntos]). Израз Пархар потиче од хетитске речи која значи ’висок’ или ’врх’.^[1] На старом грчком, планине су се звале „Парјадрес”^[2] или „планине Парихедри”.^[3]

Састављене су од неколико паралелних планинских ланаца међусобно раздвојених уздужним долинама и клисурама. Реком Кизил Ирмак подељене су на два дела: нижи западни (дужине око 500 km, висине до 2.600 m) и виши источни део. Надморска висина расте од запада (2.000—2.500 m) ка истоку до максималних 3.931 метар на највишем врху Качкар Даги. Западни делови изграђени су од пешчара, андезита, кречњака и метаморфних стена, док на истоку доминирају гранити, гнајсеви, шкриљци и вулканске стене. На северу стрмо се спуштају ка морској обали остављајући уску приморску низију ширине свега 5—10 km. Приобалне равнице су нешто шире једино уз ушћа река Кизил Ирмак, Јешил Ирмак и Сакарија (60—70 km). Ка југу и југозападу постепено се спуштају ка нижим деловима Јерменске и Анадолске висоравни.

Рудно богатство огледа се у залихама бакра и полиметаличних руда у Мургулском басену на истоку, те лежиштима каменог угља у западном делу.

Северни обронци су знатно влажнији од јужних са око 2.000—3.000 mm годишње падавина, обрасли су листопадним шумама храста, букве и граба које постепено смењују мешовите, а потом и четинарске шуме и планинске ливаде. У западним деловима доминира вегетација макије. Јужне падине су знатно аридније и у нижим деловима обрасле трновитим жбуњем, које постепено прелази у мешовите шуме у вишим деловима планине. Равнице у подножју и котлине су густо насељене и у потпуности култивисане.

Географија

Распон се простире отприлике у правцу исток-запад, паралелно и близу јужне обале Црног мора. Протеже се на североисток у Грузију, а на запад у Мраморно море, са северозападним огранцима планине Куре (и њиховим западним продужетком планине Ачакока) и планинама Болу, које прате обалу. Највиши врх у опсегу је Качкар Даги, који се уздиже на 3.937 m (12.917 ft). Северноанадолски расед и Североисточни анадолски расед, који су раседи у правцу исток-запад, протежу се дуж ланца.

Екологија

Планине су углавном прекривене густим шумама, претежно четинарима.

Четинарске и листопадне шуме северне Анатолије^[4] су екорегион који покрива већи део ланца, док се мешовите шуме Кавказа^[5]^[6] простиру преко крајњег источног краја ланца, познатог као планине Качкар.^[7]^[8]^[9] Уска обална трака између планина и Црног мора, позната као Понт, дом је Еуксинско-колхијских широколисних шума,^[5]^[10]^[11] које садрже неке од ретких кишних шума умереног подручја на свету.

Регион је дом евроазијских дивљих животиња као што су евроазијски кобац, сури орао, источни царски орао, мали пегави орао, кавкаски тетреб, црвенопрса зеба и црвенокрили литичар.^[12]

Зимски услови су веома оштри, а снег чак и у летњим месецима није необичан изнад одређених надморских висина.^[13]

Анадолска висораван, која се налази јужно од ланца, има знатно сувљу и континенталнију климу од влажне и благе обалске, захваљујући ефекту кишне сенке у планинама.^[14]

Види још

Референце

^ Karadeniz Ansiklopedik Sözlük Архивирано 2008-05-13 на сајту Wayback Machine. See the "Parhar" (plateau) and "Parhal" (village) articles.
^ Strabo. „Chapter XI”. Geographica (35 BC – 23 AD). стр. xii.4.
^ Pliny the Elder. „Chapter VI”. Naturalis Historia (77–79 AD). стр. iix.25.
^ „Northern Anatolian conifer and deciduous forests”. Terrestrial Ecoregions. World Wildlife Fund.
^ ^а ^б Dinerstein, Eric; Olson, David; et al. (јун 2017). „An Ecoregion-Based Approach to Protecting Half the Terrestrial Realm”. BioScience. 67 (6): 534—545. PMC 5451287 . PMID 28608869. doi:10.1093/biosci/bix014 . Supplemental material 2 table S1b.
^ „Caucasus mixed forests”. Terrestrial Ecoregions. World Wildlife Fund.
^ Knight, Charles (1854). English cyclopaedia, a new dictionary of universal knowledge, conducted by Charles Knight. London: Bradbury. doi:10.5962/bhl.title.18631.
^ Somerville, Mary (1870). Physical geography. J. Murray. OCLC 24192172.
^ Ayvazyan, Hovhannes (1979). Soviet Armenian Encyclopedia, Volume 12 (на језику: Armenian). Yerevan: Armenian Encyclopedia Publishing. стр. 373.
^ „Gladiator bug to protect Istanbul's forests”. DailySabah. 18. 4. 2019. Приступљено 2019-10-04.
^ „Colchic Rainforests and Wetlands”. UNESCO World Heritage List. United Nations Educational, Scientific, and Cultural Organization. Приступљено 24. 4. 2022.
^ Couzens, Dominic (2008). Top 100 Birding Sites of the World. University of California Press. стр. 73—75. ISBN 978-0-520-25932-4.
^ „File:Koppen-Geiger Map TUR present.svg”. commons.wikimedia.org (на језику: енглески). 6. 11. 2018. Приступљено 2021-03-14.
^ Pontic Mountains and highlands Архивирано 2014-02-26 на сајту Wayback Machine

Литература

Couzens, Dominic . Top 100 Birding Sites of the World. . University of California Press. 2008. pp. 73–75. ISBN 978-0-520-25932-4. .
Yardimci, Tugba (31. 7. 2019). „Turkey's Sumela Monastery aims to host 500,000 tourists”. Anadolu Agency. Приступљено 11. 9. 2019.
„Secret tunnel discovered in Sümela Monastery”. Hürriyet Daily News. Trabzon, Turkey. Anadolu Agency. 22. 12. 2017. Приступљено 18. 5. 2022.
„Sümela Monastery (The Monastery of Virgin Mary)”. UNESCO. United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization.
„Sümela Monastery”. kultur.gov.tr. Ministry of Culture and Tourism, Republic of Turkey. Архивирано из оригинала 29. 9. 2007. г.
The Heritage of Eastern Turkey: From Earliest Settlements to Islam. Macmillan Education AU. 2006. ISBN 9781876832056.
Drettas, Georges (1997). Aspects pontiques. ARP. стр. 19. ISBN 2-9510349-0-3. „... marks the beginning of a new era in Greek dialectology. Not only is it the first comprehensive grammar of Pontic not written in Greek, but it is also the first self-contained grammar of any Greek 'dialect' written, in the words of Bloomfield, 'in terms of its own structure'.”
„Nişanyan Sözlük - Türkçe Etimolojik Sözlük” [Nişanyan Dictionary - Turkish Etymological Dictionary] (на језику: турски). Архивирано из оригинала 28. 12. 2021. г.
„Rum Kelime Kökeni, Kelimesinin Anlamı - Etimoloji” [Greek Word Origin, Meaning of the Word - Etymology] (на језику: турски). Архивирано из оригинала 28. 12. 2021. г.
„Mt. Kackar to be monitored”. Turkish Daily News. (National ed.). Ankara. 31. 10. 2007. стр. 1. Приступљено 11. 10. 2009.
Hadik, Jancsi (1. 11. 2005). „First Tracks”. Skiing. Winter Park, Florida: Bonnier Corporation. 58 (3): 28. ISSN 0037-6264. Приступљено 11. 10. 2009.
Bergougnan, H. (1976) Dispositif des ophiolites nord-est anatoliennes, origine des nappes ophiolitiques et sud-pontiques, jeu de la faille nord-anatolienne. Comptes Rendus de l'Académie des Sciences, Série D: Sciences Naturelles, 281: 107–110.
Bozkurt, E. and Satir, M. (2000) The southern Menderes Massif (western Turkey); geochronology and exhumation history. Geological Journal, 35: 285–296.
Rice, S.P., Robertson, A.H.F. and Ustaömer, T. (2006) Late Cretaceous-Early Cenozoic tectonic evolution of the Eurasian active margin in the Central and Eastern Pontides, northern Turkey. In: Robertson, (Editor), Tectonic Development of the Eastern Mediterranean Region. Geological Society, London, Special Publications, 260, London, 413–445.
Robertson, A. and Dixon, J.E.D. (1984) Introduction: aspects of the geological evolution of the Eastern Mediterranean. In: Dixon and Robertson (Editors), The Geological Evolution of the Eastern Mediterranean. Geological Society, London, Special Publications, 17, 1–74.
Ustaömer, T. and Robertson, A. (1997) Tectonic-sedimentary evolution of the north Tethyan margin in the Central Pontides of northern Turkey. In: A.G. Robinson (Editor), Regional and Petroleum Geology of the Black Sea and Surrounding Region. AAPG Memoir, 68, Tulsa, Oklahoma, 255–290.
Sinclair, Thomas A. (2014). „Armenia (topography)”. Ур.: Fleet, Kate; Krämer, Gudrun; Matringe, Denis; Nawas, John; Rowson, Everett. Encyclopaedia of Islam, THREE. Brill Online. ISSN 1873-9830.
Bealby, John Thomas; Kropotkin, Peter Alexeivitch (1911). „Caucasus”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 05 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 550–555. „...1. Western Caucasus...&...2. Middle Caucasus: (a) Western Half...&...3. Middle Caucasus: (b) Eastern Part...&...4. The Eastern Section”
Reclus, Onésime (1892). A Bird's-eye View of the World (на језику: енглески). Ticknor. стр. 264. „anti caucasus.”
Adalian, Rouben Paul (2010). Historical dictionary of Armenia (2nd изд.). Lanham, MD: Scarecrow Press. стр. 336—8. ISBN 978-0810874503.
Grierson, Otto Mørkholm; Westermark, Ulla (1991). Philip, ур. Early Hellenistic coinage : from the accession of Alexander to the Peace of Apamea (336-188 B.C.) (Repr. изд.). Cambridge, the U.K.: Cambridge University Press. стр. 175. ISBN 0-5213-9504-6.
La Porta, Sergio (2018). „Armenia”. Ур.: Nicholson, Oliver. The Oxford Dictionary of Late Antiquity. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-19-866277-8. „Among the diversity of ethnicities residing on the Armenian plateau in Antiquity, the Armenian-speakers came to prominence during the Achaemenid period.”
Hovhannisyan, Anahit; Jones, Eppie; Delser, Pierpaolo Maisano; Schraiber, Joshua; Hakobyan, Anna; Margaryan, Ashot; Hrechdakian, Peter; Sahakyan, Hovhannes; Saag, Lehti; Khachatryan, Zaruhi; Yepiskoposyan, Levon (2020-06-24). „AN ADMIXTURE SIGNAL IN ARMENIANS AROUND THE END OF THE BRONZE AGE REVEALS WIDESPREAD POPULATION MOVEMENT ACROSS THE MIDDLE EAST”. bioRxiv (на језику: енглески): 2020.06.24.168781. S2CID 220253091. doi:10.1101/2020.06.24.168781. Архивирано из оригинала 2020-08-15. г. </ref>
Haber, Marc; Mezzavilla, Massimo; Xue, Yali; Comas, David; Gasparini, Paolo; Zalloua, Pierre; Tyler-Smith, Chris (21. 10. 2015). „Genetic evidence for an origin of the Armenians from Bronze Age mixing of multiple populations”. European Journal of Human Genetics. 24 (6): 931—936. PMC 4820045 . PMID 26486470. doi:10.1038/ejhg.2015.206 . „Our tests suggest that Armenians had no significant mixture with other populations in their recent history and have thus been genetically isolated since the end of the Bronze Age, 3000 years ago.”
Strabo (1856). The geography of Strabo. H. G. Bohn. стр. 260.
Barbara A. West (2009). Encyclopedia of the Peoples of Asia and Oceania. Infobase Publishing. ISBN 978-0-8160-7109-8. Приступљено 20. 9. 2011.