Први кинеско-јапански рат

Први кинеско-јапански рат
	Део Дипломатија Великих сила (1871—1913)
	; Први кинеско-јапански рат, велике битке и покрети трупа
Време	25. јул 1894 – 17. април 1895.
Место	Кореја, Манџурија, Тајван, Жуто море
Исход	Јапанска победа
Територијалне; промене	Кина уступа Тајван, Пенгху и Лиаодонг Јапану.
Сукобљене стране
Јапанско царство	Династија Ћинг
Команданти и вође
Муцухито; Ито Хиробуми; Кодама Гентаро; Јамагата Аритомо; Нозу Мичицура; Амајама Ивао; Ито Сукејуки	Цар Гуанг-сји из династије Ћинг; Циси; Ли Хонгзханг; Лиу Кунији; Сонг Кинг; Динг Ручанг †; Лиу Бучан †; Ије Жичао; Зуо Баогуји †
Јачина
240,616 војника	630,000 војника
Жртве и губици
1.132 мртвих; 3.758 рањених; 285 умрло је од рана; 11.894 умрло је од болести	35.000 мртвих и рањених

Први кинеско-јапански рат (25. јул 1894—17. април 1895) се водио између кинеске династије Ћинг и Меиџијевског Јапана, првенствено око контроле над Корејом. Након више од шест месеци непрекидних успеха јапанских копнених и поморских поморских снага и пада кинеске луке Вејхај, кинеско вођство је затражило мир у фебруару 1895. године. Рат је окончан миром из Шимоносекија, по ком је Кина признала независност Кореје, а острво Формозу (Тајван) предала Јапану.^[1]

Рат је показао неуспех покушаја династије Ћинг да модернизује своју војску и одбије претње свом суверенитету, нарочито у поређењу са Јапаном након Меиџи обнове. По први пут регионална доминација у источној Азији прешла је са Кине на Јапан; престиж династије Ћинг, заједно са класичном традицијом у Кини, је задобио велики ударац. Понижавајући губитак Кореје као вазална држава изазвао је невиђено негодовање јавности. У оквиру Кине пораз је био катализатор за низ политичких превирања које су предводили Суен Јатсен и Канг Јувеј, што је кулминирало револуцијом из 1911. године.

Позадина

Након два века јапанској политици самоизолације под шогунима из Едо периода дошао је крај када је земља била приморана да се отвори за трговину након америчке интервенције 1854. године. У годинама након Меиџи обнове 1868. и пада шогуна, Јапан се преобразио из феудалног друштва у модерну индустријску државу. Јапанци су слали делегације и студенте широм света да уче и прихвате западне вештине и знање, са намером да начине Јапан равним са западним силама.^[2] Кореја је наставила са покушајима да одбије странце, одбијајући амбасаде из страних земаља и отварањем ватре на бродове у близини својих обала. На почетку рата, Јапан је имао корист од три деценије реформи, што је учинило Кореју назадном и рањивом.

Сукоб у Кореји

Сатирична карикатура из једног британског часописа која показује победу "малог" Јапана над "великом" Кином.^[3]

Као новонастала сила, Јапан је окренуо своју пажњу ка суседној Кореји. У интересу своје безбедности, Јапан је желео да спречи било коју другу силу да припоји или да доминира Корејом, или барем да се осигура ефективна независност Кореје, и био је одлучан да оконча вековима стару кинеску врховну власт. Како је пруски саветник мајор Клеменс Мекел објаснио јапанској војсци, Кореја је била "бодеж уперен у срце Јапана".^[4] Осим тога, Јапан је схватао потенцијалне економске користи од корејских резерви угља и руде гвожђа за све већу индустријску базу у Јапану, и од увоза пољопривредних производа Кореје да нахрани све већу јапанску популацију.^[5]^[6]

Након неколико сукоба између корејских изолациониста и Јапанаца, Јапан је 27. фебруара 1876. године наметнуо Јапанско-корејски споразум из 1876., што је приморало Кореја да се отвори за јапанску трговину. Сличне уговори су потписани између Кореје и других земаља.^[7]

Кореја је традиционално била вазална држава династије Ћинг, која је имала велики утицај на конзервативне корејске званичнице окупљене око краљевске породице династије Јосон. Мишљење у самој Кореји је било подељено: конзервативци желели да се задржи традиционални однос према Кини, а реформисти су хтели да приђу Јапану и западним земљама. Након два Опијумска рата против Британаца у 1839. и 1856, као и Кинеско-француског рата, Кина није била у стању да се одупре угрожавањима са стране западних сила. Јапан је видео прилику да преузме положај Кине у стратешки важној Кореји.

Последице

Успех Јапана током рата био је резултат модернизације и индустријализације започете две деценије раније.^[8] Рат је показао супериорност јапанске тактике и обуке од усвајања војске западног стила. Јапанска царска војска и Јапанска царска морнарица нанеле су низ пораза Кинезима кроз предвиђање, издржљивост, стратегију и моћ организације. Престиж Јапана је порастао у очима света, а победа је одразила успех Меиђи рестаурације. Јапан је претрпео само мали губитак живота и блага у замену за доминацију Тајвана, Пескадора и полуострва Љаодонг у Кини. Његове одлуке о напуштању политике изолације и учењу напредне политике од западних земаља такође су постале добар пример за друге азијске земље. Као резултат рата, Јапан је почео да има једнак статус са западним силама,^[9] и његова победа је успоставила Јапан као доминантну силу у Азији,^[10]^{[nb 1]} при чему су они задобили неколико преко потребних ресурса као што је гвожђе за њихову континуирану модернизацију и проширење.^[11] То је такође појачало јапанске амбиције агресије и војне експанзије у Азији. Пошто је Јапан имао много користи од споразума, то је подстакло јапанску амбицију да настави са инвазијом на Кину и учинило кинеску националну кризу озбиљном без преседана. Степен полуколонизације је знатно продубљен. После победе Јапана, остале империјалистичке силе су такође сматрале да би могле да извуку корист од Кине. Затим су почели да деле Кину у наредних неколико година.

Напомене

^ "A new balance of power had emerged. China's millennia-long regional dominance had abruptly ended. Japan had become the pre-eminent power of Asia, a position it would retain throughout the twentieth century". Paine, The Sino-Japanese War of 1894–1895: Perception, Power, and Primacy.

Референце

^ Paine 2005, стр. 265–266.
^ Jansen 2002, стр. 335.
^ „www.ocu.mit.edu”. Архивирано из оригинала 2008-06-05. г. Приступљено 2008-07-11.
^ Duus 1976, стр. 125.
^ Li 2014, стр. 401.
^ Weissenbacher 2009, стр. 339.
^ Rao 2005, стр. 98.
^ Jansen 2002, стр. 432; Schencking 2005, стр. 78.
^ Hopper, Helen (2004). Fukuzawa Yukichi.
^ Paine 2003, стр. 293.
^ „Japan - Resources and power | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-07-21.

Литература

Duus, Peter (1976). The Rise of Modern Japan. Houghton Mifflin. ISBN 978-0-395-20665-2.
Duus, Peter (1998). The Abacus and the Sword: The Japanese Penetration of Korea. University of California Press. ISBN 978-0-520-92090-3.
Evans, David C; Peattie, Mark R (1997). Kaigun: strategy, tactics, and technology in the Imperial Japanese Navy, 1887—1941. Annapolis, Maryland: Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-192-8.
Hopper, Helen (2004). Fukuzawa Yukichi.
Jansen, Marius B. (2000). The Making of Modern Japan. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 9780674003347. OCLC 44090600.
Jansen, Marius B. (1995). The Emergence of Meiji Japan. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-48405-3.
Li, Xiaobing (2012). China at War: An Encyclopedia. ABC-CLIO. стр. 401. ISBN 978-1-59884-416-0.
Paine, S. C. M. (2005). The Sino-Japanese War of 1894-1895: Perceptions, Power, and Primacy. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-61745-1.
Schencking, J. Charles (2005). Making Waves: Politics, Propaganda, And The Emergence Of The Imperial Japanese Navy, 1868-1922. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-4977-0.
Palais, James B. (1975). Politics and Policy in Traditional Korea. Harvard University Asia Center. ISBN 978-0-674-68770-7.
Rao, B.V. (2005). History of Asia. Sterling Publishers Pvt. Ltd. стр. 98. ISBN 978-81-207-9223-4.
Chang, Jung (2013). The Concubine Who Launched Modern China: Empress Dowager Cixi. New York: Anchor Books. ISBN 9780307456700.
Elleman, Bruce A. (2001). Modern Chinese Warfare, 1795–1989. Routledge. ISBN 978-0-415-21474-2.
Sondhaus, Lawrence (2001). Naval Warfare, 1815—1914. Routledge. ISBN 978-0-415-21477-3.
Weissenbacher, Manfred (2009). Sources of Power: How Energy Forges Human History. ABC-CLIO. стр. 339. ISBN 978-0-313-35626-1.
Keene, Donald (2002). Emperor of Japan: Meiji and His World, 1852–1912. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-12341-9.
Kim, Jinwung (2012). A History of Korea: From "Land of the Morning Calm" to States in Conflict. New York: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-00024-8.
Jowett, Philip (2013). China's Wars: Rousing the Dragon 1894-1949. Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-47280-673-4.
Kwang-Ching, Liu (1978). John King Fairbank, ур. The Cambridge History of China. 11, Late Ch'ing, 1800–1911 Part 2 (illustrated изд.). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-22029-3.
Lone, Stewart (1994). Japan's First Modern War: Army and Society in the Conflict with China, 1894–1895. New York: St. Martin's Press.
Olender, Piotr (2014). Sino-Japanese Naval War 1894–1895. MMPBooks. ISBN 978-83-63678-30-2.
Paine, S. C. M. (2017). The Japanese Empire: Grand Strategy from the Meiji Restoration to the Pacific War. Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-01195-3.
Seth, Michael J. (2011). A History of Korea: From Antiquity to the Present. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-742-56715-3.
Willmott, H. P. (2009). The Last Century of Sea Power: From Port Arthur to Chanak, 1894–1922, Volume 1. Indiana University Press. ISBN 978-0-25300-356-0.
Zachmann, Urs Matthias (2009). China and Japan in the Late Meiji Period: China Policy and the Japanese Discourse on National Identity, 1895-1904. Routledge. ISBN 978-0415481915.
Kim, Chong Ik Eugene, and Han-kyo Kim. Korea and the Politics of Imperialism, 1876-1910 (University of California Press, 1967).
Mutsu, Munemitsu (1982). Kenkenroku. Tokyo: University of Tokyo Press. ISBN 978-0-86008-306-1. OCLC 252084846. (trans. Gordon Mark Berger).
Morse, Hosea Ballou (1918). The international relations of the Chinese empire. vol 2 1861–1893
Shan, Patrick Fuliang (2018). Yuan Shikai: A Reappraisal. The University of British Columbia Press. ISBN 9780774837781.
Morse, Hosea Ballou (1918). The international relations of the Chinese empire. vol 3 1894–1916