Меиџи период

Самураји Сацума клана, који су се борили на страни царског двора - Бошин рат, 1868. година

Меиџи период^[1] (明治時代 — Меиџи џидај или период просвећене владавине) јесте период јапанске историје који је трајао од септембра 1868. до јула 1912. године.^[2] Током њега, јапанско друштво прелази са феудалног система вредности на модернији вид руковођења државом, оснивањем јапанског царства.^[3]^[4] Врше се фундаменталне измене на пољу социјалних структура, унутрашње и спољне политике, економије и војске.^[5]

Меиџи обнова и владавина цара

На дан, 3. фебруара 1867. године, петнаестогодишњи принц Муцухито (睦仁) наслеђује свога оца, цара Комеј (孝明天皇), на престо Хризантеме као 122. цар Јапана.

Већ 3. фебруара 1868. године долази до Меиџи обнове, стварањем нове државне владе. Током Бошин рата (1868—1869),^[6] Токугава шогунат бива побеђен а самим тим и враћена власт у руке цара.^[7]^[8]^[9]^[10]

Прва реформа се огледала у проглашењу Повеље пет чланова (五箇条の御誓文 - Гокаџо но госејмон) из 1868. године; као скуп одредби које су имале за циљ да морално ангажују и обезбеде финансијска средства нове владе. Ово ће утицати на развијање демократског типа владавине. Међутим, како би се ефикасно могла применити Повеља пет чланова, било је неопходно сачинити једанаесточлани Устав. Поред оснивања државног савета, законодавних тела и система рангирања званичника и племства, Устав је такође и ограничавао мандат на четири године, омогућавао јавно гласање и увео нови систем опорезивања и административна правила. Меиџи влада је уверавала стране силе да ће поступати у складу са међународним правом.^[11]

Цар Мацухито, који ће владати до 1912. године, одабрао је нову владалачку титулу - Меиџи или у буквалном преводу Просвећена владавина, како би обележио почетак нове ере владавине у историји Јапана. Како би се додатно драматизовао нови поредак моћи, престоница се сели из Кјота (која је то била још од 794. године) у Едо, и добија назив Токио (Источна престоница).

У покрету, критичном за консолидацију новог режима, већина даимјоа се добровољно одриче своје земље, пописне евиденције и кинеског система опорезивања Хан, предајући тако сву власт цару. Према утврђеном пореклу наследства, даимјо-и постају гувернери а централна влада подноси њихове административне трошкове и плаћа самурајима стипендије. Током 1871. године, земљиште ће се поделити на префектуре, а званичници бишег Хан система, попут кланова Сацума, Чошу, Тоса и Хизен, постаће особље нових министарстава.

Колико год је режим Меиџи рестаурације покушавао да поврати владавину цара у надмоћан положај, такође је постојала и снажна тенденција да се поново оснује држава која ће бити заснована на религијској пракси Шинтоизма. Пошто су Шинтоизам и будизам (у временском периоду од хиљаду година) постали синкретичка верска целина, било је неопходно створити државну религију која би се искључиво заснивала на Шинтоизму. Хришћанство бива такође легализовано, а Конфучијанизам остаје и даље витална етичка доктрина.

Међутим, временом све више, јапански мислиоци почињу да се идентификују са прозападњачком идеологијом и методологијом управљања, а поготово јак утицај имају Немачка и Британија. Настаје ново племство, дводомни парламент по узору на британски као и концепт царевских резервних овлашћења (које је, за разлику од британских цар често користио), а по узору на Немце уводи се континентално право. Кулминација Меиџи периода је постигнута 1889. године када је донесен први трајни устав Јапана, чиме су реформе добиле правну основу, а следеће, 1890. почиње реформа правног система која се, зависно од историчара, завршава или 1896. када је донесен Грађански законик (који је писан по угледу на Наполеонов законик) или 1907. када је написан Кривични законик, чиме је у потпуности укинуто обичајно право.

Међународни односи

Након што је морнарица САД окончала дугогодишњу изолацију Јапана (鎖国 - Сакоку или у буквалном преводу Закључана земља), пропорционално ће се увећавати економски и војни притисак у земљи. Како би се Јапан успешно ослободио феудалног система, морао је бити спреман да се одбрани од колонијалних сила са којима су се одавно суочавале суседне азијске земље. То је једино било могуће формирањем независне државе у којој би владала једнакост.

Услед пораза Ћинг Кине у кинеско-јапанском рату (1894–1895), Јапан ће се уздићи као нова интернационална сила, која ће однети победу и над Русијом у Манџурији (североисточна Кина) у руско-јапанском рату (1904–1905). У савезу са Великом Британијом још од англо-јапанског савеза (потписан у Лондону, 30. јануара 1902), Јапан ће учествовати у Првом светском рату и заузети немачке територије у Кини и Пацифику.

Референце

^ Ђурић & Павловић 2011, стр. 8.
^ Nussbaum, Louis-Frédéric. (2005). "Meiji" in Japan encyclopedia, p. 624 на веб-сајту Гугл књиге; n.b., Louis-Frédéric is pseudonym of Louis-Frédéric Nussbaum, see Deutsche Nationalbibliothek Authority File.
^ Josephson, Jason Ānanda (2012). The Invention of Religion in Japan. University of Chicago Press. стр. 133. ISBN 978-0226412344.
^ Thomas, Jolyon Baraka (2014). Japan's Preoccupation with Religious Freedom (Ph.D.). Princeton University. стр. 76.
^ Benesch, Oleg (2018). „Castles and the Militarisation of Urban Society in Imperial Japan” (PDF). Transactions of the Royal Historical Society. 28: 107—134. S2CID 158403519. doi:10.1017/S0080440118000063.
^ Esposito, Gabriele (2020). Japanese Armies 1868-1877 : the Boshin War & Satsuma Rebellion. Giuseppe Rava. Oxford. стр. 51—55. ISBN 978-1-4728-3706-6. OCLC 1130012340.
^ Paik, Christopher; Steele, Abbey; Tanaka, Seiki (2017). „Constraining the Samurai: Rebellion and Taxation in Early Modern Japan” (PDF). International Studies Quarterly. 61 (2): 352—370. doi:10.1093/isq/sqx008.
^ Louis-Frédéric (2002). „Tokugawa-jidai”. Japan Encyclopedia. Harvard University Press. стр. 978. ISBN 9780674017535.
^ Louis-Frédéric (2002). „Edo-jidai”. Japan Encyclopedia. Harvard University Press. стр. 167. ISBN 9780674017535.
^ Louis-Frédéric (2002). „Kinsei”. Japan Encyclopedia. Harvard University Press. стр. 525. ISBN 9780674017535.
^ Sand, Jordan (2000). „Was Meiji Taste in Interiors "Orientalist?"”. 8 (3). Duke University Press: 637—673. S2CID 143701933. doi:10.1215/10679847-8-3-637.

Литература

Kitahara, Michio (1986). „Commodore Perry and the Japanese: A Study in the Dramaturgy of Power”. Symbolic Interaction. 9 (1): 53—65. JSTOR 10.1525/si.1986.9.1.53. doi:10.1525/si.1986.9.1.53.

Josephson, Jason Ānanda (2012). The Invention of Religion in Japan. University of Chicago Press. стр. 133. ISBN 978-0226412344.
Ђурић, Ђорђе; Павловић, Момчило (2011). Историја 8. Београд: ЗУНС. стр. 8.
GlobalSecurity.org . „Meiji military”. 2008. Приступљено 5. 8. 2008. .
Gordon, B. (2000, March). „Japan's march toward militarism”. Архивирано из оригинала 11. 03. 2013. г. Приступљено 5. 8. 2008. . Wesleyan.edu.
Meiji: Japanese Art in Transition : Ceramics, Cloisonné, Lacquer, Prints. Society for Japanese Arts and Crafts. 1987. ISBN 978-90-70216-03-0.
Benesch, Oleg (2018). „Castles and the Militarisation of Urban Society in Imperial Japan” (PDF). Transactions of the Royal Historical Society. 28: 107—134. S2CID 158403519. doi:10.1017/S0080440118000063. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 11. 2018. г. Приступљено 12. 01. 2019.
Earle, Joe (1999). Splendors of Meiji : treasures of imperial Japan : masterpieces from the Khalili Collection. St. Petersburg, Fla.: Broughton International Inc. ISBN 1874780137. OCLC 42476594.
Guth, Christine M. E. (2015). „The Meiji era: the ambiguities of modernization”. Ур.: Jackson, Anna. Kimono: the art and evolution of Japanese fashion. London: Thames & Hudson. стр. 106–111. ISBN 9780500518021. OCLC 990574229.
Iwao, Nagasaki (2015). „Clad in the aesthetics of tradition: from kosode to kimono”. Ур.: Jackson, Anna. Kimono: the art and evolution of Japanese fashion. London: Thames & Hudson. стр. 8–11. ISBN 9780500518021. OCLC 990574229.
Kublin, Hyman (новембар 1949). „The "modern" army of early meiji Japan”. The Far East Quarterly. 9 (1): 20—41. JSTOR 2049123. S2CID 162485953. doi:10.2307/2049123.
Jackson, Anna (2015). „Dress in the Meiji period: change and continuity”. Ур.: Jackson, Anna. Kimono: the art and evolution of Japanese fashion. London: Thames & Hudson. стр. 112–151. ISBN 9780500518021. OCLC 990574229.
National Diet Library (n.d.). „Osaka army arsenal (osaka hohei kosho)”. Архивирано из оригинала 09. 02. 2013. г. Приступљено 5. 8. 2008.
Louis-Frédéric (2002). Japan encyclopedia. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 9780674017535. OCLC 58053128.
Rickman, J (2003). „Sunset of the samurai”. Military History. . August, 42–49.
Shinsengumihq.com, (n.d.). No sleep, no rest: Meiji law enforcement.
Vos, F.; et al. (1987). Meiji, Japanese Art in Transition, Ceramics, Cloisonné, Lacquer, Prints, Organized by the Society for Japanese Art and Crafts. Society for Japanese Arts and Crafts. ISBN 90-70216-03-5. . 's-Gravenhage, the Netherlands, Gemeentemuseum
Akamatsu, Paul (1972). Meiji 1868: Revolution and Counter-Revolution in Japan. New York: Harper & Row. стр. 1247.
Beasley, William G. (1972). The Meiji Restoration. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0815-9.
Beasley, William G. (1995). The Rise of Modern Japan: Political, Economic and Social Change Since 1850. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-12751-0.
Breen, John, „The Imperial Oath of April 1868: ritual, power and politics in Restoration Japan”. 4. 1996. , Monumenta Nipponica, 51.
Craig, Albert M. (1961). Chōshū in the Meiji Restoration. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 9780674128507.
Earl, David M. (1972). Emperor and Nation in Japan. Seattle: University of Washington Press. стр. 161—192. . on Yoshida: "Attitude toward the Emperor/Nation",. Also pp. 82–105.
Harry D. Harootunian (1970). „Introduction”. Toward Restoration. Berkeley: University of California Press. стр. 1—46. . on Yoshida: chapter IV "The Culture of Action – Yoshida Shōin", pp. 184–219.
Jansen, Marius B.; Gilbert Rozman, ур. (1986). Japan in Transition: From Tokugawa to Meiji. Princeton: Princeton University Press.
Jansen, Marius B. (1961). Sakamoto Ryōma and the Meiji Restoration. Princeton: Princeton University Press. OCLC 413111. . Especially chapter VIII: "Restoration".
Jansen, Marius B. (1989). „The Meiji Restoration”. Ур.: Jansen, Marius B. (ed.). The Cambridge history of Japan, Volume 5: The nineteenth century. New York: Cambridge UP. стр. 308—366.
Karube, Tadashi (2019). Toward the Meiji Revolution: The Search for "Civilization" in Nineteenth-Century Japan. Tokyo: Japan Publishing Industry Foundation for Culture. Архивирано из оригинала 28. 09. 2021. г. Приступљено 06. 07. 2023.
McAleavy, Henry (септембар 1958). „The Meiji Restoration”. History Today. 8 (9): 634—645.
McAleavy, Henry (мај 1959). „The Making of Modern Japan”. History Today. 9 (5): 297—30.
Murphey, Rhoads (1997). East Asia: A New History. New York: Addison Wesley Longman. ISBN 9780673993502.
Satow, Ernest Mason (јул 2002). A Diplomat in Japan. ICG Muse. ISBN 4-925080-28-8.
Strayer, Robert W. (2013). Ways of the World with Sources (2nd изд.).
Najita Tetsuo, The Intellectual Foundations of Modern Japanese Politics (Chicago & London: University of Chicago Press), chapter 3: "Restorationism in Late Tokugawa", pp. 43-68.
Totman, Conrad . "From Reformism to Transformism, bakufu Policy 1853–1868", in: T. Najita & V. J. Koshmann, Conflict in Modern Japanese History. New Jersey: Princeton University Press. 1988. . ), pp. 62 – 80.
Wall, Rachel F. (1971). Japan's Century: An Interpretation of Japanese History since the Eighteen-fifties. London: The Historical Association.
Bramall, Chris (2000). Sources of Chinese Economic Growth, 1978–1996. Oxford University Press. ISBN 0-19-829697-5.
Jansen, Marius B. (2000). The Making of Modern Japan. Harvard University Press. ISBN 9780674003347. OCLC 44090600.
Lebra, Sugiyama Takie (1993). Above the Clouds: Status Culture of the Modern Japanese Nobility. Berkeley, California: University of California Press. ISBN 978-0-520-07602-0.