Приградска железница

Приградска железница је железнички систем који повезује град са окружењем и примарно је оријентисан на превоз дневних путника између града и приградских насеља. Kарактеристичан је по високој ефикасности и синхронизованим временима поласка који омогућавају већи број возних композиција на једној линији. Типично, оба смера свих линија имају засебну пругу.

У немачком језику, приградске железнице се зову „S”-железнице (нем. S-Bahn), што је изведено из речи за „градскa железница” (нем. Stadtbahn)^[1], „брза железница” (нем. Schnellbahn) или „брза градска железница” (нем. Stadtschnellbahn).^[2]

Систем је први пут представљен јавности децембра 1930. године у Берлину. У Немачкој, ознака за приградску железницу је бело слово „S” у зеленом кругу, док је у Аустрији у употреби бело угласто слово „S” у плавом кругу. У Аустрији, системи приградских возова постоје у Бечу и Салцбургу. Бечки систем је велики, стар и врло познат у свету.

У Швајцарској приградске железнице користе знак у облику црних слова на белој позадини.

у Француској и француском говорном подручју Швајцарске, користи зе назив RER (фр. Réseau express régional). У Копенхагену се користи име S-tog.

• 
  Немачка
• 
  Хамбург
• 
  Аустрија
• 
  Берн
• 
  Париз
• 
  Копенхаген

Приградска железница на Викимедијиној остави.

1. ^ S-Bahn Berlin (28. Januar 2021): Das Geheimnis ums S-Bahn-Logo ist gelüftet.
2. ^ Eintrag S-Bahn. In: Die Deutsche Reichsbahn von A bis Z, transpress VEB Verlag für Verkehrswesen, Berlin, 1984, S. 232–233