Реченица

У нефункционалној лингвистици, реченица је текстуална јединица која се састоји од једне или више речи које су граматички повезане. У функционалној лингвистици, реченица је јединица написаног текста ограничена графолошким карактеристикама, као што су велика слова и ознаке (запете, упитници и узвичници). Супротно овом појму је крива, која је ограничена фонолошким особинама као што су висина тона и звучност и ознаке као што су паузе; и са клаузом, која представља низ речи који представљају неки процес који се одвија током времена.^[1] Овај појам се углавном односи на реченицу у свом нефункционалном смислу, иако се рад у функционалној лингвистици индиректно наводи или разматра.

Реченица може садржати речи груписане заједно да изразе изјаву, питање, узвик, захтев, наредбу или сугестију.^[2] Реченица је скуп речи који у принципу говори потпуну мисао (иако можда неће имати смисла узето из изолације контекста); стога она може бити једноставна фраза, али мора да има довољно значења да имплицира клаузу, чак и ако није експлицитна. На пример реч „Два” као реченица (одговор на питање „Колико их је било?”) подразумева клаузу „Било је двоје”. Обично реченица садржи субјекат и предикат. Реченица се такође може дефинисати потпуно у правописним терминима, као група речи која почиње великим словом и завршава се тачком.^[1]

Чланови реченице:

Главни - Субјекат и Предикат.
Зависни - Атрибут и Апозиција (одредбе именице), Објекат (допуна глагола) прилошке одредбе (одредбе глагола).

Речи у реченици имају функцију реченичких чланова. То је синтаксичка функција речи.

Субјекат

Субјекат или субјект означава о коме или чему се у реченици говори. Субјектом се означава вршилац радње, носилац стања, узрочник збивања, односно оно чему се предикатом нешто приписује.

Учитељица прегледа задатке.
Јована и Теодора су добиле петице у школи.

Функцију субјекта најчешће остварују именице и именичке заменице, именичка синтагма или паралелни реченични чланови.

Неки старији људи су седели на клупи.
Милица и Тамара су добре другарице.

У функцији субјекта могу се осим именичких појавити друге врсте речи.

Трчати је здраво.
Пет је мој срећан број.

Граматички субјекат је увек у номинативу.

Мома се игра.

Логички субјекат је у генитиву, дативу или акузативу.

ген. Нема Моме. (Мома није ту.)
дат. Мени се спава. (Ја сам поспан.)
ак. Весну је страх. (Весна осећа страх.)

Предикат

Предикат је централни члан реченице. Он казује нешто о субјекту. Може бити глаголски и именски.

Глаголски предикат је глагол у личном глаголском облику. Њиме се субјекту приписује нека радња, стање или збивање.
Именски предикат се састоји од два дела. То су глаголски и именски део. Глаголски део је помоћни глагол ЈЕСАМ - БИТИ у личном глаголском облику. Именски део предиката може бити било која именска реч (именица, заменица, придев, број или прилог) или синтагма са именском речју, и он означава садржај именског предиката.
приписује субјекту неку особину: Ана је лепа.
идентификује субјекат: Ана је васпитачица.

Предикат може бити ПРОСТ или СЛОЖЕН.

Прост - састоји се од једног глагола у личном глаголском облику.
Сложен - састоји се од два, понекад и од три глагола. У сложеном предикату први глагол нема потпуно значење. Такви су глаголи моћи, хтети, желети, морати, смети.

Дужина

Са обновљеним интересом, дужина реченице се проучава од 1980-их, углавном у контексту „других синтактичке феномене”.^[3]

Једна дефиниција просечне дужине реченице прозног параграфа је однос броја речи и броја реченица.^[4] У уџбенику Математичка лингвистика, Андраса Корнеја, сугерише се да је у „новинарској прози просечна дужина реченице изнад 15 речи”.^[5] Просечна дужина реченице углавном служи као мерило за процену реченичне тешкоће или сложеност.^[6] Уопштено, ако се просечна дужина реченице повећа, онда ће се и сложеност реченице повећати.^[7]

Друга дефиниција „дужине реченице” је број клаузула у реченици, док је „дужина клаузуле” број фонова у клаузули.^[8]

Истраживања Ерика Шила и Питера де Хана базирана на узорцима текста су показала да две суседне реченице имају већу вероватноћу да имају сличне дужине од две реченице које нису суседне, и да готово сигурно имају сличну дужину у фикцији. Ово је супротстављено теорији да „аутори могу да теже да имају наизменичне дуге и кратке реченице”.^[9] Дужина реченице, као и сложеност речи, су фактори у читљивости реченице; међутим, и за друге факторе, као што је присуство везника, речено је да „знатно олакшавају разумевање”.^[10]^[11]

Референце

^ ^а ^б Halliday 2004, стр. 6
^ „Sentence – Definitions from Dictionary.com”. Dictionary.com. Приступљено 23. 5. 2008.
^ Těšitelová 1992, стр. 126.
^ „Calculate Average Sentence Length”. Linguistics Forum. 2011-06-23. Приступљено 2011-12-12.
^ Kornai 2007, стр. 188.
^ Carter 1982, стр. 108.
^ Troia 2011, стр. 270.
^ Köhler, Reinhard; Altmann, Gabriel; Piotrovskiĭ, Raĭmond Genrikhovich (2005). Quantitative Linguistics. Walter de Gruyter. стр. 352. ISBN 978-3-11-015578-5. Приступљено 15. 12. 2011. „(Caption) Table 26.3: Sentence length (expressed by the number of clauses) and clause length (expressed by the number of phones) in a Turkish text”
^ Schils, Erik; Pieter de Haan (1993). „Characteristics of Sentence Length in Running Text”. Literary and Linguistic Computing. Oxford University Press. 8: 20—26. doi:10.1093/llc/8.1.20. Приступљено 12. 12. 2011.
^ Perera, Katherine (јануар 1982). The assessment of sentence difficulty. Routledge & K. Paul. стр. 108. ISBN 978-0-7100-9193-2. Приступљено 15. 12. 2011.
^ Fries, Udo (2010). Sentence Length, Sentence Complexity, and the Noun Phrase in 18th-Century News Publications. Peter Lang. стр. 21. ISBN 978-3-0343-0372-9. Приступљено 15. 12. 2011.

Литература

Fries, Udo (2010). Sentence Length, Sentence Complexity, and the Noun Phrase in 18th-Century News Publications. Peter Lang. стр. 21. ISBN 978-3-0343-0372-9. Приступљено 15. 12. 2011.
Perera, Katherine (јануар 1982). The assessment of sentence difficulty. Routledge & K. Paul. стр. 108. ISBN 978-0-7100-9193-2. Приступљено 15. 12. 2011.
Köhler, Reinhard; Altmann, Gabriel; Piotrovskiĭ, Raĭmond Genrikhovich (2005). Quantitative Linguistics. Walter de Gruyter. стр. 352. ISBN 978-3-11-015578-5. Приступљено 15. 12. 2011. „(Caption) Table 26.3: Sentence length (expressed by the number of clauses) and clause length (expressed by the number of phones) in a Turkish text”
Halliday, M. A. K (2004). An Introduction to Functional Grammar. (3. изд.). London: Hodder Education. ISBN 978-1-4441-1908-4. OCLC 795119185.
Těšitelová, Marie (1992). Quantitative linguistics. Amsterdam: John Benjamins Pub. Co. ISBN 978-90-272-1546-8. OCLC 704275234.
Kornai, András (2007). Mathematical linguistics. Springer Science & Business Media. ISBN 978-1-84628-985-9.
Carter, Ronald (1982). Linguistics and the teacher. London: Routledge & K. Paul. ISBN 978-0-7100-9193-2. OCLC 8587839.
Troia, Gary A. (2011). Instruction and assessment for struggling writers: evidence-based practices. Guilford Press. ISBN 978-1-60918-030-0.
Gazdar, Gerald; Klein, Ewan H.; Pullum, Geoffrey K.; Sag, Ivan A. (1985). Generalized Phrase Structure Grammar. Oxford: Blackwell, and Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-34455-6.
Bresnan, Joan (2001). Lexical-Functional Syntax. Blackwell. ISBN 978-0-631-20973-7.
Chomsky, Noam (1965). Aspects of the Theory of Syntax. MIT Press. ISBN 978-0-262-53007-1.
Ashtadhyayi, Work by Panini. The Editors of Encyclopaedia Britannica. Encyclopædia Britannica. 2013. Приступљено 23. 10. 2017.
Gussenhoven, Carlos; Jacobs, Haike (2005). Understanding Phonology (second изд.). London: Hodder Arnold. ISBN 978-0340807354.
Butterfield, Jeremy (2008). Damp Squid: The English Language Laid Bare. Oxford: Oxford University Press. стр. 142. ISBN 978-0199574094.
Huddleston, Rodney; Pullum, Geoffrey K. (2002). The Cambridge Grammar of the English Language. Cambridge (UK): Cambridge University Press. стр. 627f. ISBN 978-0-521-43146-0.
O'Grady, William; Dobrovolsky, Michael; Katamba, Francis (1996). Contemporary Linguistics: An Introduction. Harlow, Essex: Longman. стр. 4—7; 464—539. ISBN 9780582246911.
William Strunk, Jr., ур. (2006). The Classics of Style: The Fundamentals of Language Style From Our American Craftsmen. Cleveland: The American Academic Press. ISBN 978-0-9787282-0-5.
Rundle, Bede (1979). Grammar in Philosophy. Oxford/New York: Clarendon Press/Oxford University Press. ISBN 978-0-19-824612-1.
Bede Rundle, Grammar in Philosophy, Oxford 1979.
Chris Foryth, Grammar through time, 1981.
Ralph Waldo Emerson, et al, The Classics of Style, 2006.
Chomsky, Noam (1957), Syntactic Structures, The Hague/Paris: Mouton
Chomsky, Noam (1995). The Minimalist Program. MIT Press. ISBN 978-0-262-53128-3.
Zwart, Jan-Wouter (1998). „Review Article: The Minimalist Program”. Journal of Linguistics. Cambridge University Press. 34: 213—226. doi:10.1017/S0022226797006889.
Baker, M. (2001). The Atoms of Language: The Mind's Hidden Rules of Grammar. Basic Books. ISBN 978-0-465-00521-5.
Chomsky, N (1981). Lectures on Government and Binding. . Mouton de Gruyter.
Chomsky, N. and Lasnik, H. (1993) Principles and Parameters Theory, in Syntax: An International Handbook of Contemporary Research, Berlin: de Gruyter.
Chomsky, N (1995). The Minimalist Program (Current Studies in Linguistics). MIT Press.
Lightfoot, D. (1982). The Language Lottery: Towards a Biology of Grammars. MIT Press. ISBN 978-0-262-12096-8.
Dalrymple, Mary (2001). Lexical Functional Grammar. No. 42 in Syntax and Semantics Series. New York: Academic Press. ISBN 978-0-12-613534-3.
Falk, Yehuda N. (2001). Lexical-Functional Grammar: An Introduction to Parallel Constraint-Based Syntax. CSLI. ISBN 978-1-57586-341-2.
Kroeger, Paul R. (2004). Analyzing Syntax: A Lexical-Functional Approach. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521016544.
Carl Pollard, Ivan A. Sag (1987), Information-based Syntax and Semantics. Volume 1: Fundamentals, Stanford: CSLI Publications .
Carl Pollard, Ivan A. Sag (1994), Head-Driven Phrase Structure Grammar, Chicago: University of Chicago Press . ([1])
Ivan A. Sag, Thomas Wasow, Emily M. Bender (2003), Syntactic Theory: a formal introduction, Second Edition, Chicago: University of Chicago Press . ([2])
Levine, Robert D.; Meurers, W. Detmar (2006). „Head-Driven Phrase Structure Grammar: Linguistic Approach, Formal Foundations, and Computational Realization” (PDF). Ур.: Brown, Keith. Encyclopedia of Language and Linguistics (second изд.). Oxford: Elsevier. ^{[мртва веза]}
Müller, Stefan (2013). „Unifying Everything: Some Remarks on Simpler Syntax, Construction Grammar, Minimalism and HPSG”. Language. 89 (4): 920—950. doi:10.1353/lan.2013.0061. Архивирано из оригинала 02. 02. 2017. г. Приступљено 04. 07. 2023.
Ágel, Vilmos; Eichinger, Ludwig M.; Eroms, Hans Werner; Hellwig, Peter; Heringer, Hans Jürgen; Lobin, Henning, ур. (2003). Dependenz und Valenz:Ein internationales Handbuch der zeitgenössischen Forschung [Dependency and Valency:An International Handbook of Contemporary Research] (на језику: German). Berlin: de Gruyter. ISBN 978-3110141900. Приступљено 24. 08. 2012.
Coseriu, E. 1980. Un précurseur méconnu de la syntaxe structurale: H. Tiktin. In Recherches de Linguistique : Hommage à Maurice Leroy. Éditions de l’Université de Bruxelles, 48–62.
Engel, U. 1994. Syntax der deutschen Sprache, 3rd edition. Berlin: Erich Schmidt Verlag.
Eroms, Hans-Werner (2000). Syntax der deutschen Sprache. Berlin [u.a.]: de Gruyter. ISBN 978-3110156669. Приступљено 24. 08. 2012. ^{[мртва веза]}
Groß, T. 2011. Clitics in dependency morphology. Depling 2011 Proceedings, 58–68.
Helbig, Gerhard; Buscha, Joachim (2007). Deutsche Grammatik: ein Handbuch für den Ausländerunterricht [German Grammar: A Guide for Foreigners Teaching] (6. [Dr.]. изд.). Berlin: Langenscheidt. ISBN 978-3-468-49493-2.
Heringer, H. 1996. Deutsche Syntax dependentiell. Tübingen: Stauffenburg.
Hays, D. 1960. Grouping and dependency theories. P-1910, RAND Corporation.
Hays, David G. (1964). „Dependency theory: A formalism and some observations.”. Language. 40 (4): 511—525. JSTOR 411934. doi:10.2307/411934. . Reprinted in Syntactic Theory 1, Structuralist, edited by Fred W. Householder. Penguin, 1972.
Hudson, Richard (1984). Word grammar (1. publ. изд.). Oxford, OX, England: B. Blackwell. ISBN 978-0631131861.
Hudson, R. 1990. An English Word Grammar. Oxford: Basil Blackwell.
Hudson, R. 2007. Language Networks: The New Word Grammar. . Oxford University Press.
Imrényi, A. 2013. Constituency or dependency? Notes on Sámuel Brassai’s syntactic model of Hungarian. In Szigetvári, Péter (ed.), VLlxx. Papers Presented to László Varga on his 70th Birthday. Budapest: Tinta. 167–182.
Liu, H. 2009. Dependency Grammar: from Theory to Practice. Beijing: Science Press.
Lobin, H. 2003. Koordinationssyntax als prozedurales Phänomen. Tübingen: Gunter Narr-Verlag.
Matthews, P. H. (2007). Syntactic Relations: a critical survey (1. publ. изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521608299. Приступљено 24. 08. 2012.
Melʹc̆uk, Igor A. (1987). Dependency syntax : theory and practice. Albany: State University Press of New York. ISBN 978-0-88706-450-0. Приступљено 24. 08. 2012.
Miller, James Edward; Miller, Jim (2011). A Critical Introduction to Syntax. A&C Black. ISBN 978-0-8264-9704-8.
Starosta, S. (1988). The case for lexicase. London: Pinter Publishers. ISBN 978-0-86187-639-6.
Van Valin, Robert D. (2003). Exploring the Syntax-Semantics Interface. Cambridge: Cambridge University Press.