Филмом M.A.S.H (1970) постигао је велики успјех код критике и публике и освојивши Гран при у Кану када га је већина критичара прогласила најеминетнијим представником модерног америчког филма. Исте године режирао је ексцентричну комедију Брустер Маклауд. У сљедећих пет година режирао је Привиђења (енгл.Images; 1972), Калифорнијски покер (енгл.California Split; 1974), три жанровски јасно профилисана филма - вестернКоцкар и блудница (енгл.McCabe and Mrs. Miller, 1971), детективски филмПриватни детектив (енгл.The Long Goodbye, 1973). према романуРејмонда Чандлера као и гангстерски филмСви смо ми лопови (енгл.Thives like us, 1974). У ове филмове унио је обиљежја свог стила: склоност према разарању америчких митова, успоравање акције наглашавањем атмосфере и психолошке разраде ликова, форсирање случајности чиме се разбија каузалност нарације. Врхунац Алтманове редитељске каријере представља филм Нешвил (1975). Слиједила је креативна стагнација, да би средином деведесетих снимио неколико значајних филмова: Играч (енгл.The Player, 1992); Кратки резови (енгл.Short Cuts, 1993) и Висока мода (1994), a 2001. Госфорд парк.
Младост и каријера
Алтман је рођен 20. фебруара 1925, у Канзас Ситију у Мисурију, као син Хелен (рођене Метјуз), потомка путника са брода Мејфлауер родом из Небраске, и Бернарда Клемента Алтмана, богатог продавца осигурања и аматерског коцкара, који је потицао из породице више класе. Алтманово порекло је немачко, енглеско и ирско;[1][2] његов деда са очеве стране, Франк Алтман старији, англицизовао је писање презимена из „Altmann” у „Altman”.[2] Алтман је имао католичко васпитање,[3] али није наставио да прати или практикује религију као одрасла особа,[4] иако су га називали „неком врстом католика” и католичким редитељем.[3][5] Похађао је исусовске школе, укључујући средњу школу Рокхерст у Канзас Ситију.[6] Матурирао је на војној академији Вентворт у Лексингтону у Мисурију 1943. године.
После отпуста из војске 1946. године, Алтман се преселио у Калифорнију. Радио је на оглашавању за компанију која је изумила машину за тетоважу ради идентификације паса. Ушао је у филмски рад из хира, када је продао сценарио фирми RKO за филм из 1948. под насловом Телохранитељ, који је написао заједно са Џорџом В. Џорџом. Алтманов брзи успех га је охрабрио да се пресели у Њујорк, где је покушао да створи каријеру писца. Након што у томе није успео, 1949. се вратио у Канзас Сити, где је прихватио посао режисера и писца индустријских филмова за компанију Калвин. У фебруару 2012 редитељ Гари Хагинс пронашао је један рани Калвинов филм у Алтмановој режији режији Алтмана, под насловом Модерни фудбал (1951).[8][9]
Алтман је режирао 65 индустријска и документарна филма пре него што га је 1956. године унајмио локални бизнисмен да пише и режира играни филм у Канзас Ситију о малолетничкој делинквенцији. Филм под насловом Деликвенти, направљен за 60.000 америчких долара, купило је предузеће Уједињени уметници за 150.000 америчких долара, и пласиран је на тржиште 1957. године. Мада примитиван, овај тинејџерски експлоатациони филм је садржао основе Алтмановог каснијег рада у виду његове употребе неформалног, натуралистичког дијалога. Са овим успехом, Алтман се преселио последњи пут преселио из Канзас Ситија у Калифорнију. Он је корежирао Џејмс Динову причу (1957). Овај документарац је са журбом пласиран у биоскопе да би се искористила недавна смрт глумца и задовољила потражња следбеника његовог настајућег култа.
Као редитељ познат је по израженој критичности према америчком друштву и преиспитивању вредности друштва у својим филмовима, кадрирању великог броја глумаца у једној сцени и честим покретањем камере.[10]
^Butler, Robert W. (5. 3. 2006). „Finally, An Attitude Adjustment: Hollywood's Establishment Now Embraces Rebel Director Altman”. The Kansas City Star. стр. 5.
^Вујовић, Марија (2017). „Роберт Алтман”. Кинотека. 1.
^Kelleher, Ed (1. 11. 1990). „Buying and Booking Guide: Vincent & Theo”. The Film Journal. 93 (10): 38—39. „Powerfully realized study of Vincent van Gogh and his brother Theo marks a return to the mainstream arena for director Robert Altman. Brilliantly acted, splendid film fare should be welcomed in specialty houses and beyond.”
^Murray, Noel (30. 3. 2015). „Vincent & Theo”. The Dissolve. Архивирано из оригинала 7. 4. 2016. г. „When The Player came out in 1992, it was greeted as a welcome comeback for director Robert Altman, who spent much of the previous decade working small—making filmed plays instead of the ambitious, character-heavy genre reinventions he’d been known for in the 1970s. But Altman actually reclaimed his critics’ darling status two years earlier with Vincent & Theo, a luminous biopic about painter Vincent Van Gogh (played by Tim Roth) and his art-dealer brother (Paul Rhys).”
Caso, Frank (2015). Robert Altman in the American Grain. London: Reaktion Books. ISBN978-1-78023-522-6.
The director's commentary on the McCabe & Mrs. Miller DVD, while focusing on that film, also to some degree covers Altman's general methodology as a director.
Judith M. Kass. Robert Altman: American Innovator early (1978) assessment of the director's work and his interest in gambling. Part of Leonard Maltin's Popular Library filmmaker series.
The English band Maxïmo Park have a song named "Robert Altman", a b-side to their single "Our Velocity"
The Criterion Collection has released several of Altman's films on DVD (Short Cuts, 3 Women, Tanner '88, Secret Honor) which include audio commentary and video interviews with him that shed light on his directing style.
Charles Warren, Warren, Charles (2006). „Cavell, Altman and Cassavetes”. Film International. 4 (22): 14—20. doi:10.1386/fiin.4.4.14. in the Stanley Cavell special issue, Jeffey Crouse (ed.).
Rick Armstrong, "Robert Altman: Critical Essays" Actors, historians, film scholars, and cultural theorists reflect on Altman and his five-decade career...(McFarland, February 18, 2011)
