Роман Сондермајер
Роман Сондермајер (Чернивци, 28. фебруар 1861[1] — Београд, 30. јануар 1923[2]) био је лекар, хирург, санитетски пуковник и начелник санитета Врховне команде Србије 1916-1917. Био је пољског порекла. Живот и рад Рођен је 28. фебруара 1861. године у Чернивци покрајина Буковина у Аустроугарској. Гимназију је завршио у Лавову, а Медицински факултет у Кракову 1884. године.[3] Изабран је за асистента на клиници чувеног хирурга Микулича у истом граду. На препоруку професора Микулича, маја 1889. године, др Сондермајер долази у Србију и примљен је као лекар, капетан I класе у службу Српског војног санитета. Основао је Хируршко одељење у Војној болници у Београду (прво у нашем војном санитету), у старој згради у Његошевој улици.[4] Ускоро је постао и управник Војне болнице у Београду. Услови за рад су били веома тешки. Операције су се вршиле у напуштеној бараци на дрвеним столовима који су били прекривени ћебетом и чаршавом.[3] Углед др Сондермајера нагло је порастао када је са успехом извршио операцију једног подофицира који је био тешко рањен у трбух. Краљ Милан Обреновић, тадашњи врховни командант српске војске, наградио га је прстеном.[3] Др Сондермајер је иницирао и издејствовао да се регрути и војници с килом позивају у војну службу. Они су се оперисали, затим су се пуштали кући на шест месеци, да би потом били позвани да одслуже војни рок.[3] Оперисано је више хиљада регрута од киле, чије је повратак у војску знатно допринео порасту борбене способности српске војске у предстојећим ратовима. Био је веома популаран међу војницима и народом, који су га са поштовањем звали "др Сондер".[5] Референт санитета Дунавске дивизијске области постаје 1905. године, а те године добија и чин пуковника. Начелник санитета Министарства војног постаје 1906. и на том месту остаје до 1909. године.[6] Као начелник санитета извршио је одговарајуће унапређење рада и материјално јачање нашег војног санитета. Од 1909. године постаје управник новоизграђене Војне болнице на западном Врачару, за чију се изградњу јако залагао. Лично је надгледао и контролисао изградњу. Србија је добила најмодернију болницу на Балкану.[5] Био је један од чланова лекарског конзилијума који је, током октобра и новембра 1910. године, лечио тадашњег престолонаследника Александра Карађорђевића од трбушног тифуса.[7] На Александров рођендан 16. (4) децембра 1910. године је био одликован орденом Карађорђеве звезде III степена, заједно са колегама из конзилијума.[8] С почетком рата 1912. године поново је постављен за начелника санитета Министарства војног, а по завршетку рата 1913. године враћен је на место управник Војне болнице. На месту управника остаје до 1914. године када је постављен за хирурга консултанта при Врховној команди.[6] Главни инспектор санитета оперативне војске и позадине за борбу против пегавог тифуса постаје 1915. године. Године 1916. након смене др Лазара Генчића, др Роман Сондермајер постаје начелник санитета Врховне команде[9] и на том месту остаје до 1917. године, а наредне две године (1917—1919) био је на располагању Врховне команде. Управник је Војне болнице у Новом Саду од 1919. и председник Војносанитетског комитета током 1920—1923.[6] Пензионисан је 1923. Др Сондермајер се сматра родоначелником српске ратне хирургије. Поред др Сондермајера зачетници српске ратне хирургије су: др Михајло Петровић, др Јордан Стајић, др Лазар Генчић, др Чедомир Ђурђевић. Својим радом и залагањем допринео је унапређењу српског војног санитета, превео и прилагодио је нашим приликама Ратну санитетску службу аустријске војске, извршио модернизацију и попуну ратне санитетске опреме.[6] Реорганизовао је санитет српске војске на Крфу и у Солуну. Био је ожењен ћерком генерала Димитрија Ђурића. Иако је др Сондермајер остао у католичкој вери сва његова деца, три сина и једна ћерка, били су Срби православне вере. Заволео је своју нову домовину и децу је васпитао у патриотском духу. Његови синови Тадија Сондермајер и Владислав Сондермајер били су добровољци. Најмлађи син Станислав тражио је од оца да заједно са браћом крене на фронт, али од оца није добио дозволу. Станислав је побегао од куће и пријавио се као добровољац негде код Шапца. У борбама код села Добрић, 5. августа 1914. године погинуо је најмлађи борац Церске битке, Станислав Сташко Сондермајер.[10] Имао је само 16 година. Супруга Станислава и кћи су у Првом светском рату биле болничарке. Супруга Станислава бавила се хуманитарним и добротворним радом. Била је потпредседница друштва „Кола српских сестара“. Др Сондермајер је био активан члан Српског лекарског друштва. Након дуге и тешке болести умро је 30. јануара 1923. од тешког срчаног обољења. ОдликовањаДомаћа одликовања
Инострана одликовања
Референце
Литература
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
