Савез књижевника Југославије

Савез књижевника Југославије (словен. Zveza književnikov Jugoslavije, мкд. Сојузот на писателите на Југославија) је била кровна организација 6 конститутивних републичких удружења писаца у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Удружење је координирало сарадњу између својих чланица.^[1] Од 1965. године, Удружење је трансформисано у координационо тело тадашњих чланова; Удружење књижевника Босне и Херцеговине, Удружење књижевника Црне Горе, Друштво књижевника Хрватске, Удружење књижевника Србије, Удружење књижевника Македоније и Друштво књижевника Словеније.^[2] Иво Андрић је једногласно изабран за првог председника Удружења 1946. године.^[2]

Са децентрализацијом и конфедерализацијом саме Југославије, што је илустровано у југословенском Уставу из 1974. године, значај савезне асоцијације је од 1970-их па надаље постао све мање истакнут, а републичко удружење је заузело централније место у књижевном животу земље.^[3]

После последњег Конгреса 1985. године у Новом Саду, удружење је постало једна од првих савезних институција која је доживела парализујуће претресе који су довели до ефективног и никада формално проглашеног распуштања 1990.^[3] Криза се продубила већ 1986. године када је републички огранак Србије предложио Миодрага Булатовића за новог председника ротирајућег Председништва удружења у које је тада требало да буде изабран српски кандидат.^[4] Овог кандидата одбили су словеначки, косовски, црногорски и хрватски огранци чији су делегати тврдили да је кандидат непријатељски настројен према другим југословенским народима.^[4]

Након Тито-Стаљиновог раскола 1948. у југословенској књижевности развио се повећан плуралитет говором Мирослава Крлеже на Трећем конгресу Удружења у Љубљани 1952. године, који је оличење уметничког дистанцирања од раније промовисаног социјалистичког реализма.^[5]

Удружење је 1956. године послало Петра Губерину као представника југословенског посматрача на Конгрес црних писаца и уметника у Паризу, који је присуствовао и другом конгресу у Риму 1959. године.^[6]

Удружење је 1958. године предложило југословенског аутора Иву Андрића за свог првог кандидата за Нобелову награду за књижевност, коју ће добити 1961.^[7]

Удружење је 1966. године прекинуло све формалне односе са Савезом књижевника Бугарске након што су бугарски партнери одбили да потпишу документ на македонском језику.^[8] Односи нису поново успостављени до краја постојања Асоцијације јер је југословенска страна инсистирала да сви споразуми буду потписани на бугарском и македонском језику.^[8]

• 1. конгрес, Београд, НР Србија (17-19. новембар 1946)^[9][10]

Догађај је одржан у згради Задужбине Илије М. Коларца уз присуство 40 делегата из Србије, 40 из Хрватске, 25 из Словеније, 9 из Босне и Херцеговине, 6 из АП Војводине, 6 из Македоније и 3 из Црне Горе, као и гости из амбасаде Француске, Пољске, Чехословачке, Албаније, Бугарске, Румуније и Мађарске са делегатима писаца из тих земаља, као и из Пољске и СССР.^[11] Међу делегатима су били и представници мањинских заједница Мађара, Румуна и Словака.^[11] За председника Удружења изабран је Иво Андрић, а за почасног председника Удружења Владимир Назор.^[11]

• 2. конгрес, Загреб, НР Хрватска (26-29. децембар 1949.)^[9]

Догађај је одржан у згради Хрватског глазбеног завода.^[10] Догађај је коришћен као платформа за представљање југословенске књижевне продукције и промоције књижевности и међујугословенске размене од 1946. године^[12]

• 3. конгрес, Љубљана, НР Словенија (1952)^[5]
• 4. конгрес, Охрид, НР Македонија (15-17. септембар 1955)^[13]
• 5. конгрес, Београд, НР Србија (25-28. новембар 1958)^[13]
• 6. конгрес, Сарајево, НР Босна и Херцеговина (16-18. септембар 1961.)^[13]
• 7. конгрес, Титоград, НР Црна Гора (24-26. септембар 1964)^[13]

Догађај су обележила четири конкурентна предлога за суштинску статутарну реформу удружења без заједничког договора да се било који од њих прихвати у потпуности.^[14] Први предлог републичког огранка Србије изнет је 20. маја 1964. којим се препоручује увођење сталног извршног секретаријата и обавезна ротација у руководству међу републичким огранцима.^[14] Хрватски предлог је предложио да се седиште удружења мења сваке три године уместо сталне локације у Београду и прихватио идеју о ротацији руководства заједно са ротацијом седишта.^[14] Словеначки предлог је препоручио да, пошто је организација формално почела да функционише као координација, њена тела буду састављена од делегираних чланова републичких огранака уместо изабраних независних представника или секретаријата.^[14] Последњи предлог изнео је Добрица Ћосић са независном групом писаца у којој су били Антоније Исаковић, Оскар Давичо, Александар Тишма и други који су препоручили увођење новог типа организације упоредо са територијалним принципом у коме би писци сарађивали на нивоу Југославије на основу својих специфичних интересовања и афинитета.^[14] Конгрес је одлучио да све предлоге узме на даљу анализу.^[14]

• Ванредни конгрес, Београд, СР Србија (21-22. децембар 1965)^[15]
• 8. конгрес, Београд, СР Србија (2—4. октобар 1975)^[16]
• 9. конгрес, Нови Сад, САП Војводина, СР Србија (15—20. април 1985.)^[17]
• 10. конгрес, Врњачка Бања, СР Србија (9—11. јануар 1990, ОТКАЗАН пошто су словеначки, хрватски, косовски и македонски огранци одбили да присуствују)^[18]

• Иво Андрић (1946-1952) ^[19][20]
• Јосип Видмар 1952-1958) ^[2]
• Мирослав Крлежа (1958-1961) ^[2]
• Блаже Конески (1961-1964) ^[2]
• Меша Селимовић (1964-1965) ^[2]
• Матеј Бор (1965—1968) ^[21]
• Ацо Шопов (1968-1970)
• Иво Франгеш (1970-1972) ^[22]
• Мира Алечковић (1972-1975)
• Густав Крклец (1975-1977) ^[23]
  • Томислав Кетиг (1975-1978) ^[24]
• Ото Толнаи (1990, последњи председник)^[25][26]

• Језици Југославије
• босанска књижевност
• хрватска књижевност
• македонска књижевност
• српска књижевност