Славица (филм)
Славица је југословенски партизански црно-бели филм из 1947. године који је написао и режирао Вјекослав Афрић.[1] Описан у савременим текстовима као „наш први уметнички филм”, Славица је био први југословенски послератни дугометражни филм, први дугометражни филм београдског студија Авала филм као и зачетник жанра партизанског филма.[2][3] Радња филма, базирана претежно на Африћевом искуству у Народноослободилачкој борби,[4][5] прати отпор далмацијских Југословена против окупационих италијанских снага. Насловну улогу тумачи Ирена Колесар[6], док споредне улоге тумаче Јозо Лауренчић, Маријан Ловрић, Браслав Борозан и Дејан Дубајић. Филм је сниман током 1946. године на хрватском приморју, а музику филма је компоновао Силвије Бомбардели.[7] Филм је први пут приказан 13. маја 1947 године у Београду и био је колосални комерцијални успех.[8] За годину дана, филм је погледало преко два милиона гледалаца у Југославији, а приказиван је успешно и у Мађарској, Чехословачкој, Италији и Бугарској.[9] Критички, Славица је поделила мишљење филмских стручњака. У недељама након премијере, такозвани „партијски” критичари хвалили су филм и његове идеале, док су у месецима након премијере критичари сматрали да је филм превише наиван и аматерски када се упореди са светским стандардима. Данас је критичко мишљење о Славици претежно негативно, и филм се сматра значајним само због свог статуса прве „домаће” продукције. РадњаРадња филма је смештена у Југославији, у Далмацију пред сам почетак Другог светског рата. Славица, сиромашна девојка и Марин, млади рибар, се суочавају са великим проблемима у својој средини који не одобравају њихову љубав због класне подељености друштва. Када се у Далмацији подиже устанак против италијанске окупационе власти, њих двоје, заједно са групом задругара се придружују том устанку и сакривају тек саграђени рибарски брод, како би га предали партизанима. Окупатор их заробљава, али их партизани ослобађају и они се прикључују партизанском покрету и учествују у низу акција. У једној бици на мору, Славица гине, а њихов брод, један од зачетака југословенске ратне морнарице, добија њено име. УлогеГлавне улоге
Споредне улоге
НастанакСлавица је настао као први дугометражни играни пројекат државног филмског предузећа, Авала филм. Авала филм, настао годину дана пре премијере Славице, је пре тог филма искључиво креирао краткометражне и документарне филмове посвећене Народноослободилачкој борби. Филм је написао и режирао Вјекослав Афрић, хрватски позоришни редитељ и глумац, који је искуство режирања филмова стекао као асистент режисера Абрахама Рома на сету филма У планинама Југославије, совјетског филма који је сниман у Југославији.[10] Афрић је тврдио да је прича Славице била осмишљена већ у априлу 1945. године.[7][11] Поставу филма, Афрић је бирао из редова Хрватског народног казалишта. Ирена Колесар је имала двадесет и једну годину када је кастована у улогу Славице. Она је, након рата (у којем је учествовала као члан СКОЈ-а), била активна у Хрватском народном казалишту и једног дана после пробе је нашла цедуљицу на вратима свог стана на којој је писало: „Јави се Вјеки Африћу.”[12] У интервјуу за часопис Старт 1972. године, Ирена је о улози рекла: „Није ми било тешко прихватити улогу. Атмосфера у филму је била иста онаква на какву сам се у рату навикла. Играла сам улогу дјевојке каква сам стварно тада и била. Тај лик Славице остао ми је у драгој успомени, она је дио моје чисте љубави.”[13] Снимање Славице отпочето је 22. јула 1946. године у Трогиру и наставило се до септембра те године, на хрватском приморју, најпре у Сплиту и Стобречу.[14][15] Филм је сниман на микро-буџету од четири милионе старих динара, и са ограниченом технологијом. Током снимања, Афрић је сломио ребро, а продукција је морала да се заустави у једном тренутку због недостатка ресурса. Ирена Колесар је плаћена дневницама (не и хонораром) док су други глумци плаћени боновима и одећом.[16][17] О снимању, Афрић је рекао: „Створили смо први филм, готово без техничких средстава.[18] Имали смо свега две камере и мало искуства. Но ипак смо хтели да створимо први филм. [...] Каквих је све тешкоћа било! Ми смо углавном успели, но тек кад је филм изишао могли смо да уочимо све грешке које су биле почетничке.”[19] Низак буџет продукције и кратак рок за снимање, приморао је филмску екипу да импровизују у многим сценама. Уместо филмских рефлектора, коришћена су огледала и рефлектори узети са војних бродова, док су камере биле репортажне, а не филмске.[20][14] За сцену потапања брода, креирана је макета од два метра која је потопљена у базену за добијање соли.[21][22] Афрић је о процесу снимања потапања рекао: „Како је смијешно изгледала та „битка” у базену! Три дана смо снимали „битку” која на филму не траје ни пуне три минуте.” Учестовање у снимању Славице је сматран за национални понос, па су продукцији помогли, између осталог и, Југословенска народна армија и чланови Корпуса народне одбране Југославије који су продукцији позајмили униформе, бродове и стокове трофејног оружја. Преко десет хиљада Сплићана се одазвало на оглас који је тражио статисте за коначну сцену ослобођења Сплита.[23] Критика и пријемПремијераСлавица никад није имао званичну премијеру већ је први пут приказан 13. маја 1947. године у биоскопу „Балкан” у Старом граду и био је невиђени комерцијални успех за, тада тек насталу, југословенску филмску сцену. За нешто више од месец дана, филм је у Београду погледало сто седамдесет и три хиљаде људи, док је за годину дана, филм погледало преко два милиона гледалаца у Југославији.[24][25][26] О успеху филма, Владимир Балашћак, аутор монографије о Ирени Колесар, је написао: „Том народу измученом од рата, Славица је дошла као мелем на рану.”[27] Након домаћег успеха, филм је, 1948. године, емитован и у Бугарској[28], Чехословачкој и Мађарској[29], где је такође доживео успех код публике. Годину дана касније филм је емитован југословенској дијаспори у у Сједињеним Америчким Државама, у Њујорку и Чикагу.[30] Славица је такође планирана да се емитује у Пољској, али је пољска влада из политичких разлога одбила филм, навевши ипак да је њихова публика сита ратних филмова.[28] Филм се са прекидима емитовао у југословенским биоскопима до 1972. године.[31] КритикеКритичар „Борбе”, Ели Финци је о филму написао: „Филм Славица и поред својих, не малих недостатака, представља једно значајно остварење наше младе, технички још недовољно снабдевене филмске уметности.”[32] Док је реакција владајућег режима и гледалачке публике била универзално позитивна, филмски теоретичари и критичари су имали негативније реакције. У дискусији о приказивању филма (панел округли сто „Борбе”), филмски стручњаци (између осталог Богдановић, Клајн, Глигорић, Стипилиновић и други) су рекли: „Није то пут којим желимо да иде југословенски играни филм.”[33][34] Филмолози су у годинама након његовог изласка, били критични према филму. Филмски теоретичар Вицко Распор је, у дискусији о каријери Вејкослава Афрића (и фокусом на неуспех његовог последњег филма Хоја! Леро!), написао о Славици: „Славица – [Африћев] највећи филмски успјех остат ће у хисторији наше кинематографије више симбол рађања једне нове умјетности [...] него дјело које би у занатско–умјетничком смислу могло да буде трајнији оквир наше, први пут са филмског екрана, проговорене ријечи.”[35] Историчар и теоретичар уметности Жика Богдановић је у ретроспективи о југословенском ратном филму написао: „Иако је први југословенски ратни филм Славица, био назван по имену главне јунакиње, он још увек није био отишао даље од намере, да општу тему и опште место изрази кроз један изузети лик, при чему тај лик није био личност, већ доста непрецизан и фиктиван симбол саме Револуције.”[36] НаградеНакон успеха филма, Министарство просвете републике Србије је дало овлашћење Авала филму да додели награде филмској екипи Славице.[37][38]
Те исте, 1948. године, Комитет за културу и уметност владе ФНРЈ је доделио новчане награде.[39]
Види још
Референце
Литература
Спољашње везе
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
