Славко Матковић

Славко Матковић био је југословенски и српски авангардни уметник. а бавио се концептуалном уметношћу, визуелно-поетским истраживањима, експерименталним филмом, интервенцијама у простору, перформансом, телесним акцијама, сиромашном уметношћу, селотејп текстовима, инсталацијама, (концептуалним) сликарством, менталним скулптурама, ауторским стрипом, књижевношћу, поезијом и мејл артом.^[1] По сматрању историчара уметности Небојше Миленковића, био је један од најзначајнијих иноватора и експериментатора у српској и југословенској уметности 20. века.^[1]

Родио се и живот провео у Суботици, где је завршио основну, средњу и вишу школу.

Писао је песме и прозу, а бавио се и сликарством у различитим формама; распон уметничког стваратељства и захвата му је био врло широк. У својим песмама користио је модерни песнички израз и облик^[2], а бавио се и визуелном, конкретном и типографском поезијом^[3].

Уз ово, бавио се и ауторским филмом, перформансом, концептуалном уметношћу, интервенцијама у простору и на сопственом телу, "arte poveera", мејл-артом, стрипом (у часопису "Uj Symposium" је објављивао сигналистичке стрипове 1971.972.) итд. Ни мултимедијална уметност му није била непозната.

Бавио се и теоријом уметности. Због тог свог широког уметничког распона, "најизразитији је представник стратегије уметничког номадизма"^[3]) у србијанској уметности у 20. веку, а један је од значајних представника експеримента у југословенској уметности 1970-их година.

У свом ликовном стваралаштву, оставио је траг и као утемељитељ авангардне уметничке скупине "Bosch+Bosch" 27. августа 1969. године (чланови су били, уз Матковића, и Балинт Сомбати, Ласло Салма и Ласло Керкеш)^[4].

Године 1972. је покренуо часопис Контактор 972, чији је био и уредник. Две године после, заједно с Балинтом Сомбатијем, покренуо је Wоw, међународну ревију за уметност.

Заједно с Петром Вуковим, заслужан је за спашавање од заборава суботичког дела животописа познате филмске сценаристкиње и новинарке Илоне Филоп. Матковић и Вуков су истраживали живот и рад ове уметнице, а биобиблиографске податке је Матковић открио годину дана пре своје смрти, и то на основу Илониног писма Јоси Шокчићу из 1953. године).^[5]

Аутор је већег броја књига и графичких свезака.

• 5112/а, визуелна поезија (у сарадњи с Ласлом Салмом), 1971.
• Књига, визуелна поезија, 1979.
• Селотејп текстови, визуелна поезија, 1987.
• Цветови сазнања, песме, 1973.
• Ми смо мали шашави потрошачи, песме, 1976.
• Антиграф, песме, 1983.
• Фотобиографија, песме, 1985.

Ушао је и у међународну антологију поезије "West-East", антологију Милана Живановића "Сто година сто песника - Војводина 20. век". Нека дела су му преведена и на мађарски језик, а превео их је бачки хрватски књижевник Матија Молцер.

• 1985.: Награда др Ференц Бодрогвари, за збирку песама Фотобиографија.

• Ретроспективна изложба, 8. децембар 2005, Музеј савремене ликовне уметности, Нови Сад
• Подручје застоја, брод Галеб, Ријека

• Милован Миковић, In memoriam, Славко Матковић (14. В 1948—2. XI 1994), Руковет, 6-7, 1994, 19.
• Милован Миковић, Смрт Грге Бајића, Руковет, 10-11-12, 1998, 13-18.
• Милован Миковић, Смрт Грге Бајића, у: «Живот и смрт у граду», Суботица, 1999, 191.01.
• Ich bin Künstler Slavko Matković, Музеј савремене уметности Нови Сад, 2005.^[1]
• Радован Поповић, Српски писци сликари

• Музеј савремене ликовне уметности Ретроспективна изложба
• Danas Уметност као уметникова лична драма
• Славко Матковић на Artfacts.net
• Славко Матковић на avantgarde-museum
• Радио Београд, Град: Славко Матковић (1948—1994)
• Славко Матковић, Хук речи

1. ^ Nebojša Milenković, Ich bin Künstler Slavko Matković, Museum of Contemporary art / Музеј савремене ликовне уметности, Нови Сад, 2005