Славомир Настасијевић

Славомир Настасијевић
Датум рођења	(1904-07-11)11. јул 1904.
Место рођења	Горњи Милановац, Краљевина Србија
Датум смрти	4. октобар 1983.(1983-10-04) (79 год.)
Место смрти	Нови Сад, СФР Југославија

Славомир Настасијевић (Горњи Милановац, 11. јул 1904 — Нови Сад, 4. октобар 1983) био је српски књижевник.^[1]

Рођен је у породици која је дала више уметника (његова браћа су сликар Живорад, књижевник Момчило и композитор Светомир). Њихов отац, Никола Лазаревић, доселио се с мајком из Охрида у Брусницу као шестогодишњак. У знак захвалности према ујаку Настасу Ђорђевићу (градитељу горњомилановачке цркве Свете Тројице) код кога је изучио градитељски занат, одриче се мајчиног презимена и од ујаковог имена прави ново презиме – Настасијевић.^[2] Завршио је студије класичне филологије на Филозофском факултету у Београду, а студирао је и историју и археологију.^[3]

Као писац, најпре се огласио хумористичким прилозима у листовима Звоно, Ошишани јеж, Јеж и Правда. Наклоност публике прво је задобио путем комедиографских остварења: „Зачарани кућевласник”, „Женидба Павла Аламуње”, „Нестрпљиви наследници”, „Врачара Божана (1937)” и „Несуђени зетови (1939)”.^[3] Са друге стране, најважнија дела су му историјски романи којима је почео да се бави након Другог светског рата: „Устанак у Зети”, „Тешко побеђенима I и II”, „Стефан Душан”, „Деспот Стефан” и „Витези кнеза Лазара”. Све романе повезује заједничка нит, а то су теме из борбе за слободну државу и очување самосталности.^[2][3]

Преминуо је 4. октобра 1983. године. Сахрањен је 7. октобра 1983. године на Новом гробљу у Београду.

• „Гвапо” (1955)
• „Ханибал анте портас” (1958)
• „Деспот Стефан” (1960)
• „Александар Македонски” (1961)
• „Витези кнеза Лазара” (1962)
• „Јулије Цезар” (1964)
• „Устанак у Зети” (1965)
• „Легенде о Милошу Обилићу” (1966)
• „Стефан Душан” (1975)
• „Тешко побеђенима” (1976)
• „Истина о Малиши Чворићу” (1981)

• Настасијевићи (Горњи Милановац)
• Код Настасијевићевих („Политикин забавник”, број 3001, 14. август 2009. године)