Солидарност (пољ.Solidarność), пуним именом Независни самоуправни синдикат „Солидарност“ (пољ.Niezależny Samorządny Związek Zawodowy Solidarność),[4]пољски је синдикат основан у септембру 1980. године у Гдањску, вођен од стране Леха Валенсе.[1]
Солидарност је први некомунистички контролисани синдикат у државама Варшавског пакта.[5] Током 80-их основан је као широки антибирократски социјални покрет. Влада је покушавала да уништи синдикат током ванредног стања почетком 80-их и неколико година репресије, али на крају су морали да преговарају са синдикатом. Пољски округли сто између владе и опозиције предвођене Солидарношћу довеле су до полуслободних избора 1989. године. До краја августа опозиција предвођена синдикатом Солидарност је формирана и у децембру 1990. године Валенса је изабран за председника Пољске.
Седамдесетих година пољска влада је подигла цене хране док су плате стагнирале. Овај и други стресови довели су до протеста 1976. и каснијих владиних гушења против неслагања. KOR, ROPCIO и друге групе почеле су да формирају подземне мреже како би надгледале и супротстављале се понашању владе. Синдикати су чинили важан део ове мреже.[9] Године 1979, пољска привреда се смањила први пут од Другог светског рата, за два одсто. Спољни дуг је достигао око 18 милијарди долара до 1980. године.[10]
Ана Валентинович је отпуштена из бродоградилишта у Гдањску 7. августа 1980. године, пет месеци пре него што је требало да се пензионише, због учешћа у илегалном синдикату. Ова одлука управе разбеснела је раднике бродоградилишта, који су 14. августа извели штрајк бранећи Валентиновичеву и захтевајући њен повратак. Она и Алина Пиенковска трансформисале су штрајк због питања хлеба и путера у штрајк солидарности у знак симпатија са штрајковима на другим установама.
Солидарност је настала 31. августа 1980. у бродоградилишту у Гдањску када је комунистичка влада Пољске потписала споразум којим је омогућено њено постојање. Дана 17. септембра 1980. године, преко двадесет Међуфабричких оснивачких одбора независних синдиката спојило се на конгресу у једну националну организацију, НСЗЗ Солидарност.[6] Званично је регистрована 10. новембра 1980. године.[11]
Лех Валенса и други формирали су широки антисовјетски друштвени покрет у распону од људи повезаних са католичком црквом[12] до припадника антисовјетске левице. Пољски национализам, заједно са проамеричким либерализмом, играо је важну улогу у развоју Солидарности 1980-их.[13] Солидарност се залагала за ненасиље у активностима својих чланова.[14][15] Септембра 1981. године, први национални конгрес Солидарности изабрао је Валенсу за председника[11] и усвојио републички програм, „Самоуправну републику“.[16] Влада је покушала да уништи синдикат ванредним стањем из 1981. године и вишегодишњом репресијом, али је на крају морала да почне преговоре са синдикатом.
Подршка Сједињених Држава и Западног блока
У години која је претходила ванредном стању, политика Реганове администрације је подржала покрет Солидарност, водећи кампању за односе с јавношћу како би одвратила оно што је Картерова администрација видела као „непосредни потез великих совјетских војних снага у Пољску“.[17] Мајкл Рајсман са Правног факултета у Јејлу је назвао операције у Пољској као једну од тајних акција агенције CIA за промену режима током Хладног рата.[18] Пуковник Ришард Куклињски, виши официр пољског генералштаба, тајно је слао извештаје официру CIA Дејвиду Фордену.[19]Централна обавештајна агенција (CIA) преносила је око 2 милиона долара годишње у готовини Солидарности, што је укупно 10 милиона долара током пет година. Није било директних веза између CIA и Солидарности, а сав новац је каналисан преко трећих лица.[20] CIA службеницима је забрањено да се састају са лидерима Солидарности, а контакти CIA са активистима Солидарности били су слабији од AFL–CIO, који је прикупио 300.000 долара од својих чланова, који су коришћени за обезбеђивање материјала и готовине директно Солидарности, без контроле Солидарности за коришћење тога. Конгрес САД је овластио Националну задужбину за демократију да промовише демократију, а NED је доделио 10 милиона долара за солидарност.[21]
Пољска влада је донела ванредно стање у децембру 1981. године, међутим, Солидарност није била упозорена. Потенцијална објашњења за ово варирају; неки верују да је CIA затечена неспремна, док други сугеришу да су амерички креатори политике сматрали да је унутрашња репресија пожељнија од „неизбежне совјетске интервенције“.[22] Подршка CIA Солидарности укључивала је новац, опрему и обуку, коју су координирале Специјалне операције.[23]Хенри Хајд, члан обавештајног комитета Представничког дома Конгреса САД, изјавио је да су САД обезбедиле „залихе и техничку помоћ у смислу тајних новина, емитовања, пропаганде, новца, организационе помоћи и савета“.[24]
^Paczkowski, Andrzej; Byrne, Malcolm; Domber, Gregory F.; Klotzbach, Magdalena (2007). „1970s”. From Solidarity to Martial Law: The Polish Crisis of 1980–1981. Central European University Press. стр. xxix. ISBN978-963-7326-96-7.
Garton Ash, Timothy (2012). Solidarity with Solidarity: Western European Trade Unions and the Polish Crisis, 1980–1982. Lexington Books. ISBN978-0739150719.
Ledger, Robert (2016). „From Solidarity to 'Shock Therapy'. British Foreign Policy Towards Poland Under the Thatcher Government, 1980–1990.”. Contemporary British History. 30 (1): 99—118..
Paczkowski, Andrzej (2015). Revolution and Counterrevolution in Poland, 1980-1989: Solidarity, Martial Law, and the End of Communism in Europe. Boydell & Brewer..
_logo.svg){kind=logo}
