Друштвене промене

Друштвене промене као социолошки појам означавају измене у друштвеној структури. Оне обухватају измене које се односе на друштвене установе, друштвено понашање и друштвене односе. Друштвене промене су увек присутне у друштвеном животу, али су у модерно доба постале веома интензивне. Друштвене промене су промене у друштву, где појединци и групе мењају начин мишљења, политичку моћ, улоге и положај.

Порекло модерне социологије се може пратити кроз покушаје да се разумеју драматичне промене које су потресале модерни свет и промовисале нове облике друштвеног поретка.^[1] Према речима Ентонија Гиденса, социологију су изнедриле друштвене промене које је покренула индустријализација на Западу.

Социјални развој истраживачки институт Уједињених нација дефинише као скуп структуралних промена које се предузимају у циљу проналажења кохерентних и решења за проблеме са којима се сусреће друштво. То практично значи да социјални развој обухвата друштвено дефинисане циљеве за одређени временски период и одређивање потребних средстава да би се ти циљеви остварили. Као део друштвеног развоја, социјални развој обухвата промене које се односе на побољшање квалитета живота људи, на стварање могућности за задовољавање, унапређење и богаћење разноврсних и универзалних људских потреба, на подизање нивоа социјалне сигурности грађана, на побољшање услова продукције и репродукције живота и на превенцију и сузбијање социјалних проблема.

Дефиниција

Друштвене промене се можда не односе на појам друштвеног напретка или социокултурне еволуције, филозофску идеју да се друштво креће напред еволуционим средствима. То се може односити на парадигматску промену у друштвено-економској структури, на пример на транзицију из феудализма у капитализам, или на хипотетичку будућу транзицију у неки облик посткапитализма.

Друштвени развој се односи на то како људи развијају друштвене и емоционалне вештине током животног века, са посебном пажњом на детињство и адолесценцију. Здрав друштвени развој омогућава да се формирају позитивни односи са породицом, пријатељима, наставницима и другим људима у животима људи.^[2]

Проминентне теорије

Промена долази из два извора. Један од извора су јединствени фактори као што су клима, време или присуство одређених група људи. Други извор су систематски фактори. На пример, успешан развој генерално има исте захтеве, као што су стабилна и флексибилна влада, довољно слободних и доступних ресурса и разнолика друштвена организација друштва. У целини, друштвена промена је обично комбинација систематских фактора заједно са неким случајним или јединственим факторима.^[3]

Многе теорије покушавају да објасне друштвене промене. Једно гледиште сугерише да теорија промене треба да укључује елементе као што су структурни аспекти промене (као што су промене становништва), процеси и механизми друштвених промена и правци промене.^[4]

Хришћанска: У хришћанству и јудаизму друштвене промене се виде у смислу Божјих благослова за верност или проклетстава за непослушности. Погледајте Поновљене законе, поглавље 28.
Хегелијанска: Класични хегелијански дијалектички модел промене заснива се на интеракцији супротстављених сила. Полазећи од тачке тренутног застоја, теза на коју се супротставља антитеза прво доводи до сукоба, а затим доводи до нове синтезе.
Марксистичка: Марксизам представља дијалектички и материјалистички концепт историје, посматрајући историју човечанства као фундаменталну „борбу између друштвених класа“.^[5]
Кунијевска: Филозоф науке, Томас Кун, тврди у Структури научних револуција у вези са Коперниканском револуцијом да ће људи вероватно наставити да користе наизглед неизводљиву парадигму све док боља парадигма не буде опште прихваћена. Кунијевски приступ проучавању друштава је обезбеђен критичним приступом друштвеног поретка и промена.
Хераклитска: Грчки филозоф Хераклит је користио метафору реке да би говорио о промени на следећи начин: „Они који закораче у реке остајући исти, друге и друге воде носе“ (ДК22Б12). Чини се да Хераклит овде сугерише, без обзира на каснија тумачења, да би река остала река, промена мора да се стално дешава. Тако се Хераклитански модел може сматрати паралелним моделу живог организма, који, да би остао жив, мора стално да се мења. Савремена примена овог приступа приказана је у теорији друштвених промена SEED-SCALE која се надограђује на подпољу појаве теорије сложености.
Даоистичка: Кинеско филозофско дело Дао Де Јинг, I.8 и II.78 користи метафору воде као идеалног агента промене. Вода, иако мека и савитљива, на крају ће истрошити камен. Промена, у овом моделу, треба да буде природна, хармонична и постојана, мада неприметна.

Грант сугерише да појединци могу имати највећи лични утицај фокусирајући се на нивое 2 и 3.^[6]^[7]

Врсте промена

Друштвене промене могу варирати у зависности од брзине и обима и подстицаја.^[8] Нека истраживања о различитим типовима друштвених промена фокусирају се на друштвене организације као што су корпорације.

Различите манифестације промена укључују:

Фабијанска промена^[9] – постепено и реформистичко постепено побољшање на начин Фабијанског друштва
радикална промена^[10] – побољшања се укорењују и гранају у стилу политичког радикализма
револуционарна промена^[11] – нагла, радикална и драстична промена, са импликацијама насиља и почетка изнова (можда најпопуларнија као политички баук)
трансформациона промена^[12] – новодобна верзија радикалне промене, и стога ју је тешко дефинисати
континуирана промена, отворена промена – промена (наводно) зарад промене^[13]
промена одозго надоле – ослањање на вођство^[14]
промена одоздо према горе^[15] – ослањање на збијене масе

Актуелни примери

Глобалне демографске промене

Једна од најочигледнијих промена која се тренутно дешава је промена релативне глобалне дистрибуције становништва између земаља. Последњих деценија, земље у развоју су постале већи удео у светској популацији, повећавши се са 68% 1950. на 82% 2010. године, а становништво развијених земаља се смањило са 32% укупне светске популације 1950. године на 18% у 2010. Кина и Индија и даље су највеће земље, а следе САД као далека трећа. Међутим, раст становништва широм света се успорава. Раст становништва међу развијеним земљама успорава од 1950-их и сада износи 0,3% годишњег раста. Раст становништва међу мање развијеним земљама, искључујући оне најнеразвијеније, такође се успорава од 1960. године и сада износи 1,3% годишње. Раст становништва међу најнеразвијенијим земљама је релативно мало успорен и највећи је са 2,7% годишњег раста.^[16]

Родни обрасци рада и неге

У већем делу развијеног света, промене од различитих мушких и женских послова ка родно равноправнијим обрасцима су економски важне од средине 20. века. Сматра се да и мушкарци и жене дају велики допринос^[17] друштвеним променама широм света.^[18]

Референце

^ Giddens, Anthony; Duneier, Mitchell; Appelbaum, Richard and Carr, Deborah (2009). Introduction To Sociology (7th ed.). . New York / London: W.W.Norton & Company
^ Stine-Morrow, E.A.L.; Parisi, J.M. (јануар 2010). „The Adult Development of Cognition and Learning”. Social development. Elsevier. стр. 225—230. ISBN 9780080448947. doi:10.1016/B978-0-08-044894-7.00474-7.
^ Gene Shackman, Ya-Lin Liu and George (Xun) Wang. "Why does a society develop the way it does?." 2002. - "[...] successful development generally requires a basic degree of social mobilization, structural differentiation, development of free resources, specialization and diversity of social organization, and a stable and flexible governmental system. Social, political and economic change can best be understood by combining systematic with more unique, random or coincidental factors."
^ Haferkamp, Hans, and Neil J. Smelser, editors. "Social Change and Modernity." Berkeley: University of California Press, c1992 1991. Page 2: "In our view any theory of change must contain three main elements that must stand in definite relation to one another:
1. Structural determinants of social change, such as population changes, the dislocation occasioned by war, or strains and contradictions.
2. Processes and mechanisms of social change, including precipitating mechanisms, social movements, political conflict and accommodation, and entrepreneurial activity.
3. Directions of social change, including structural changes, effects, and consequences."
^ Compare:. Wright, Sharon (1998). „Divisions and Difference”. Ур.: Alcock, Pete; Haux, Tina; May, Margaret; Wright, Sharon. The Student's Companion to Social Policy (5 изд.). Chichester, West Sussex: John Wiley & Sons (објављено 2016). стр. 222. ISBN 9781118965979. Приступљено 30. 10. 2020. „Marx believed the struggle between social classes would drive social change.”
^ Will Grant Four Levels of Action, Приступљено 2019-09-28
^ „The Drawdown Project to Reverse Global Warming — Educational Resources”. Sierra Club Atlantic Chapter. 29. 4. 2019. Архивирано из оригинала 17. 02. 2020. г. Приступљено 2019-09-28.
^ Partridge, Lesley (2. 11. 2007). Managing Change. Amsterdam: Routledge (објављено 2007). стр. 11. ISBN 9781136385827. Приступљено 30. 10. 2020. „The pressures for change influence the type of change experienced – its speed and scope, and how it is introduced and planned. Change can be anywhere on a scale from radical to gradual. It may be imposed from above or initiated from below.”
^ For example:. Baltov, Victor Alexander (18. 9. 2012). „The Overseas Progressive New World Order March”. Reclaiming the Strike Zone: Do It American (објављено 2012). стр. 110. ISBN 9781477254868. Приступљено 30. 10. 2020. „The only choice would be to accept Fabian change, whether it was desirable or not [...].”
^ For example:. Kaufman, Cynthia (2003). Ideas for Action: Relevant Theory for Radical Change (2 изд.). Oakland, California: PM Press (објављено 2016). ISBN 9781629632544. Приступљено 30. 10. 2020. ^{[мртва веза]}
^ For example:. Johnson, Chalmers A. (1966). „Revolution: The Implications of a Political Concept”. Revolutionary Change. Volume 47 of SP (Standford University) (2 изд.). Stanford, California: Stanford University Press (објављено 1982). стр. 1. ISBN 9780804711456. Приступљено 30. 10. 2020. „Revolutionary change is a special kind of social change, one that involves the intrusion of violence into civil social relations.”
^ For example:. Brown, Valerie A.; Harris, John A. (24. 2. 2014). The Human Capacity for Transformational Change: Harnessing the collective mind. Abingdon: Routledge (објављено 2014). ISBN 9781136263514. Приступљено 30. 10. 2020. „Transformational change is always stochastic: it is the outcome of established systems having been disturbed by n unpredictable change.”
^ Partridge, Lesley (2. 11. 2007). Managing Change. Amsterdam: Routledge (објављено 2007). стр. 12. ISBN 9781136385827. Приступљено 30. 10. 2020. „Open-ended change is characterised by a radical change, followed soon by another, and perhaps more to come.”
^ Tabrizi, Behnam N. (18. 10. 2007). Rapid Transformation: A 90-Day Plan for Fast and Effective Change. Boston, Massachusetts: Harvard Business School Press (објављено 2007). стр. 79—80. ISBN 9781422163467. Приступљено 30. 10. 2020. „[...] leaders who impose top-down change tend to overestimate both their ability to spread change through [an] antire organization without getting adequate buy-in and their ability to fully assess the scope of problems [...].”
^ For example:. Schermerhorn, John R. (1996). „Organization Culture and Change”. Management (11 изд.). John Wiley & Sons (објављено 2010). стр. 272. ISBN 9780470530511. Приступљено 30. 10. 2020. „Bottom-up change tries to unlock ideas and initiative at lower organizational levels and let them percolate upward.”
^ Shackman, Gene, Xun Wang and Ya-Lin Liu. 2011. „"Brief review of world population trends - Population."”. . Retrieved May 2013.
^ Social Foundations of Thought and Action: A Social Cognitive Theory (Bandura), 118
^ Bjørnholt, M. (2014). „Changing men, changing times; fathers and sons from an experimental gender equality study” (PDF). The Sociological Review. 62 (2): 295—315. S2CID 143048732. doi:10.1111/1467-954X.12156.

Литература

Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
Eisenstadt, Shmuel Noah (1983). Tradition, Change, and Modernity. Krieger. ISBN 978-0-89874-642-6.
Giddens, Anthony (2006). Sociology. Cambridge: Polity Press.
Haralambos, Michael and Holborn, Martin (2008). Sociology: Themes and Perspectives. London: HarperCollins. ISBN 978-0007245956.
Harper, CL (1993). Exploring Social Change. New Jersey: Engelwood Cliffs. .
Oesterdiekhoff, Georg W. (2014). „The Role of Developmental Psychology to Understanding History, Culture and Social Change”. Journal of Social Sciences. 10 (4): 185—195. doi:10.3844/jssp.2014.185.195 .
Milstein, T. & Castro-Sotomayor, J.(2020). "Routledge Handbook of Ecocultural Identity." London, UK: Routledge. Milstein, Tema; Castro-Sotomayor, José, ур. (2020). Routledge Handbook of Ecocultural Identity. ISBN 978-1-351-06884-0. doi:10.4324/9781351068840.
Talcott Parsons, The Social System, (1951) New York: The Free Press
Polanyi, Karl (1944). The Great Transformation. New York: Farrar & Rinehart. .
Tilly, Charles. (1988). "Misreading, then Rereading, Nineteenth-Century Social Change." Pp. 332–58 in Social Structures: A Network Approach, eds. Barry Wellman and S.D. Berkowitz. Cambridge: Cambridge University Press.
Tilly, Charles. (2004). Social Movements, 1768-2004. Boulder, CO: Paradigm Publishers. ISBN 1-59451-043-1. .
Vago, Steven. (1999). Social Change (4th изд.). Upper Saddle River, NJ: Prentice Hall. ISBN 0-13-679416-5. . .
„China's Population 1.4 billion 2020”. ABC News.
„India Population 1.38 billion UN Data Estimate”.
„Literacy rate, adult total (% of people ages 15 and above) | Data”. data.worldbank.org. Приступљено 26. 12. 2019.
„Illiteracy rates by world region 2016”. Statista (на језику: енглески). Приступљено 26. 12. 2019.
Ritchie, Hannah; Roser, Max (2018-06-13). „Urbanization”. Our World in Data.
„Urban population (% of total population) | Data”. data.worldbank.org. Приступљено 25. 12. 2019.
„Country Comparison :: Population”. U.S. Census Bureau. 2008. Архивирано из оригинала 13. 6. 2007. г. Приступљено 28. 9. 2011.
„World Population Prospects - Population Division - United Nations”. population.un.org. Приступљено 2022-08-15.
Espenshade TJ, Guzman JC, Westoff CF (2003). „The surprising global variation in replacement fertility”. Population Research and Policy Review. 22 (5/6): 575. S2CID 10798893. doi:10.1023/B:POPU.0000020882.29684.8e.
„The World Factbook – Central Intelligence Agency”. www.cia.gov. Архивирано из оригинала 13. 6. 2007. г. Приступљено 25. 12. 2019.
„Census.gov”. Census.gov. 7. 1. 2009. Архивирано из оригинала 23. 8. 2010. г. Приступљено 1. 8. 2010.