Сојуз-2 (ракета-носач)
Сојуз-2, ГРАУ индекс 14А14, је заједничка ознака за нову верзију руске ракете Сојуз. У основној конфигурацији, ова ракета носач има три степена који служе за постављање сателита и других свемирских летелица у орбиту. Потисници и прва два степена ракете су добили нове, модернизоване ракетне моторе са унапређеним системима убризгавања горива у односу на претходне верзије ове ракете. Дигитална контрола лета и систем телеметрије омогућавају да ракета буде лансирана са фиксне платформе, док су лансирне платформе ранијих верзија морале да буду ротиране јер ракета није била у могућности да се окрене током лета. Ракете Сојуз-2 често су опремљене додатним трећим степеном који омогућава лансирање сателита у више орбите, попут геосинхроне орбите. Трећи степен ракете је опремљен независним контролама лета и телеметријом у односу на остатак ракете. Фрегат је најчешће коришћен трећи степен и производи га НПО Лавочкин. Ракете Сојуз-2 тренутно се лансирају са лансирне рампе 31 космодрома Бајконур и лансирне рампе 43 космодрома Плесецк. Комерцијална лансирања ракете се спроводе са лансирне рампе 31 у Бајконуру и ЕCA локације космодрома у Француској Гвајани. Од априла 2016. у употреби је и лансирна рампа новог космодрома Восточни. Сојуз-2 је заменила ракету Молнија-М од 2010.[1] и почела је да замењује ракете Сојуз-U и Сојуз-FG.[2][3] Производња варијанте Сојуз-U обустављена је у априлу 2015. године, а преосталих неколико примерака биће лансирани до краја 2016.[4] ВаријантеФамилија ракета Сојуз-2 укључује варијанте 2.1a, 2.1b и 2.1v. Прве две варијанте представљају модификацију ракете Сојуз-U, док је 2.1v „лакша“ верзија ракете (без четири потисника). Приликом лансирања са рампе ЕЛС у Француској Гвајани, Сојуз-2 је увек опремљена омотачем типа ST. Ова верзија се назива Сојуз-ST или Сојуз-STK, где „К“ у називу представља специјалне мере које се предузимају током састављања ракете и лансирања у топлим и влажним условима екваторијалне климе. Сојуз 2.1aОва верзија ракете укључује конверзију из аналогног у дигитални систем контроле лета и унапређене моторе на потисницима и првом степену са модернизованим системом убризгавања горива. Дигитална контрола лета и систем телеметрије омогућавају да ракета буде лансирана са фиксне платформе, док су лансирне платформе ранијих верзија морале да буду ротиране јер ракета није била у могућности да се окрене током лета. Дигитални управљачки систем такође омогућава лансирање већих комерцијалних сателита, уз помоћ ширих и дужих омотача попут омотача типа ST. Ови омотачи током лета стварају велику аеродинамичку нестабилност и зато нису могли да буду коришћени у старијим верзијама ракете, јер стари аналогни системи нису могли да управљају ракетом у току лета. У другом степену ракета и даље користи мотор РД-0110 који је коришћен и у старим верзијама. Верзија 2.1a/ST се понекад назива и Сојуз-ST-A. Прво лансирање, из Француске Гвајане 17. децембра 2011. године, било је успешно и у орбиту су лансирана 4 сателита. Сојуз 2.1bУ овој верзији у другом степену ракете се користи унапређени ракетни мотор РД-0124. Верзија 2.1b/ST се понекад назива и Сојуз-ST-B. Прво лансирање, из Француске Гвајане 21. октобра 2011. године, било је успешно и у орбиту су лансирана прва два сателита европског навигационог система. У јулу 2015. године компанија Аријанаспејс објавила је вест да је са фирмом OneWeb потписала уговор за лансирање до 700 сателита у ниску орбиту око Земље. Сателити ће бити достављени у прелиминарну орбиту од 500 km, одакле ће сопственим електричним погоном нове генерације подићи своју орбиталну висину до коначних 1.200 km. У саопштењу се наводи да је ово највећи уговор у историји комерцијалних лансирања сателита, са вредношћу од милијарду америчких долара. Према уговору, сателити (величине фрижидера и масе до 150 килограма) ће бити лансирани на укупно 21 ракети Сојуз-2, при чему ће свака ракета по лансирању понети у орбиту од 32 до 36 сателита. Такође је наведено да ће се 15 лансирања спровести са космодрома Бајконур, док ће се остала лансирања догодити или са космодрома Плесецк или са космодрома Куру. OneWeb је такође резервисао опције за још пет лансирања ракете Сојуз-2, као и три опције лансирања на новој европској ракети Аријана 6, чији се први лет очекује после 2020. године.[5] Сојуз 2.1vПрви нацрти верзије 2.1v појавили су се 2009 године. Лакша верзија Сојуз-2 ракете, без четири потисника са стране. Мотори првог степена: за контролу вектора потиска РД-0110Р и дизајниран за моћну совјетску ракету Н-1, снажнији НК-33. У другом степену ракете се користи унапређени ракетни мотор РД-0124. Опционо је могуће инсталирати горњи степен ракете Волга. Залихе ових ракетних мотора су ограничене, тако да ће се касније заменити још снажнијим РД-193. Ракета у оваквој конфигурацији може да достави терет од 2800 kg у ниску Земљину орбиту.[6] МодернизацијаКрајем септембра 2015. године први сегменти ракете Сојуз-2 стигли су у космодром Восточни, који је још у изградњи. Прво полетање са нове лансирне рампе на далеком истоку Русије било је заказано за децембар 2015. године, али је у октобру одложено за прву половину 2016.[7] Од овог лансирања у употребу ће ући Сојуз-2 са одређеним модификацијама. Међу њима су:
Предности и манеСојуз-2, као и верзија Сојуз-U која представља прву модернизацију оригиналне ракете Р-7, има своје предности и мане у односу на друге ракете носаче у својој класи.
ГалеријаРеференце
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
_03.jpg)
.jpg)
Portal di Ensiklopedia Dunia
