Списак добитника Нобелове награде из Израела

Овај чланак је стављен на расправу за стицање статуса изабраног списка. Расправа траје седам дана и одвија се на страници за разговор. Слободно искажите своје мишљење о предлогу. Детаљније о правилима у вези с изабраним списковима.

Нобелова награда је престижна међународна награда која се сваке године додељује за изузетна научна истраживања, револуционарне изуме или значајан допринос култури и развоју друштва у областима хемије, физике, физиологије и медицине, економије, књижевности и мира.^[1] Сваки добитник Нобелове награде добија златну медаљу, диплому и новчани износ који се сваке године одређује од стране фондације Алфреда Нобела.^[2]

Нобелове награде додељују четири институције: Шведска краљевска академија наука (хемија, физика и економија), Шведска академија (књижевност), Нобелова скупштина Краљевског института (физиологија и медицина) и Норвешки Нобелов комитет (награда за мир).^[3] Сваке године одговарајући Нобелови комитети шаљу појединачне позиве хиљадама научника, академика и универзитетских професора из различитих земаља са молбом да предложе кандидате за Нобелове награде за наредну годину. Кандидати се бирају тако да међу номинованима буду заступљени представници што већег броја земаља и универзитета.^[4] Нобелове награде, осим награде за мир, уручују се у Стокхолму на годишњој церемонији доделе која се одржава на годишњицу Нобелове смрти, 10. децембра.^[5] Церемонија доделе награда у Шведској одржава се у Концертној дворани у Стокхолму, а одмах након ње у Стокхолмској градској кући приређује се Нобелов банкет. Раније је церемонија доделе Нобелове награде за мир одржавана у Норвешком Нобеловом институту (1905—1946) и у свечаној сали Универзитета у Ослу (1947—1989), а од 1990. године до данас одржава се у градској већници у Ослу.^[6] Кулминација церемоније доделе Нобелове награде у Стокхолму је тренутак када сваки лауреат излази напред и добија награду из руку краља Шведске. У Ослу председник Норвешког Нобеловог комитета уручује Нобелову награду за мир у присуству краља Норвешке и норвешке краљевске породице.^[7][8]

Награда је први пут установљена 1901. године,^[2] а закључно са 2024. годином Нобелову награду добило је 13 држављана Израела, и то три лауреата за економију у сећање на Алфреда Нобела, један за књижевност, шест за хемију и три за мир. На списак су укључени лауреати који су у тренутку доделе награде имали држављанство те земље.^[9] Први од њих био је Шмуел Агнон, који је 1966. године добио награду у области књижевности, а последњи Џошуа Ангрист, један од лауреата награде за економију 2021. године.^[10]

Бр.	Година	Фотографија	Лауреат	Област	Образложење	Напомена	Реф.
1	1966.		Шмуел Јосиф Агнон (1887—1970)	књижевност	за његову дубоко карактеристичну наративну уметност са мотивима из живота јеврејског народа	награда је подељена са Нели Закс[а][б]	[12]
2	1978.		Менијем Рахамим Меир (1887—1970)	мир	за мировни споразум закључен између Израела и Египта	[в]	[14]
3	1994.		Шимон Перес (1923—2016)		за њихове напоре да створе мир на Блиском истоку	награда је подељена са Јасер Арафатом[г]	[16]
4			Јицак Рабин (1922—1995)				[17]
5	2002.		Данијел Канеман (1934—2024)	економија	за интеграцију увида из психологије у економску науку	награда је подељена са Верноном Смитом[д]	[19]
6	2004.		Арон Чихановер (рођ. 1947)	хемија	за откриће деградације протеина посредоване убиквитином	награда је подељена са Ирвином Роузом[ђ]	[21]
7			Аврам Хершко (рођ. 1937)				[22]
8	2005.		Роберт Ауман (рођ. 1930)	економија	за побољшање нашег разумевања конфликта и сарадње кроз анализу теорије игара	награда је подељена са Томасом Шелингом[е]	[24]
9	2009.		Ада Е. Јонат (рођ. 1939)	хемија	за студије структуре и функције рибозома	награда је подељена са Томасем Стајцом и Венкатраманом Рамакришнаном	[25]
10	2011.		Данијел Шехтман (рођ. 1941)		за откриће квазикристала	—	[26]
11	2013.		Мајкл Левит (рођ. 1947)		за развој мултискалних модела за сложене хемијске системе	награда је подељена са Мартином Карплусом[ж][з]	[29]
12			Арје Варшел (рођ. 1940)				[30]
13	2021.		Џошуа Ангрист (рођ. 1960)	економија	за њихове методолошке доприносе анализи узрочних веза	награда је подељена са Дејвидом Кардом и Гвидом Имбенсом[и]	[10]

• Levinovitz, Agneta Wallin; Ringertz, Nils (2001). The Nobel Prize: The First 100 Years (на језику: енглески). World Scientific. стр. 260. ISBN 978-981-02-4665-5.