Списак добитника Нобелове награде из Италије

Овај чланак је стављен на расправу за стицање статуса изабраног списка. Расправа траје седам дана и одвија се на страници за разговор. Слободно искажите своје мишљење о предлогу. Детаљније о правилима у вези с изабраним списковима.

Нобелова награда је престижна међународна награда која се сваке године додељује за изузетна научна истраживања, револуционарне изуме или значајан допринос култури и развоју друштва у областима хемије, физике, физиологије и медицине, економије, књижевности и мира.^[1] Сваки добитник Нобелове награде добија златну медаљу, диплому и новчани износ који се сваке године одређује од стране фондације Алфреда Нобела.^[2] Нобелове награде додељују четири институције: Шведска краљевска академија наука (хемија, физика и економија), Шведска академија (књижевност), Нобелова скупштина Краљевског института (физиологија и медицина) и Норвешки Нобелов комитет (награда за мир).^[3] Сваке године одговарајући Нобелови комитети шаљу појединачне позиве хиљадама научника, академика и универзитетских професора из различитих земаља са молбом да предложе кандидате за Нобелове награде за наредну годину. Кандидати се бирају тако да међу номинованима буду заступљени представници што већег броја земаља и универзитета.^[4] Нобелове награде, осим награде за мир, уручују се у Стокхолму на годишњој церемонији доделе која се одржава на годишњицу Нобелове смрти, 10. децембра.^[5] Церемонија доделе награда у Шведској одржава се у Концертној дворани у Стокхолму, а одмах након ње у Стокхолмској градској кући приређује се Нобелов банкет. Раније је церемонија доделе Нобелове награде за мир одржавана у Норвешком Нобеловом институту (1905—1946) и у свечаној сали Универзитета у Ослу (1947—1989), а од 1990. године до данас одржава се у градској већници у Ослу.^[6] Кулминација церемоније доделе Нобелове награде у Стокхолму је тренутак када сваки лауреат излази напред и добија награду из руку краља Шведске. У Ослу председник Норвешког Нобеловог комитета уручује Нобелову награду за мир у присуству краља Норвешке и норвешке краљевске породице.

Награда је први пут додељена 1901. године, и до 2024. године Нобелову награду добило је 21 држављана Италије: шесторо из области физиологије или медицине, физике и књижевности, и по један из области хемије, мира и економије.^[7][8] Списак лауреата из Италије састављен је на основу званичних докумената Нобеловог комитета и сматра се националним у многим италијанским изворима. На листи се налазе лауреати који су у време доделе награде имали држављанство Краљевине Италије (пре 1946. године) и држављанство Италијанске Републике. Први од њих био је Камило Голђи, који је добио награду за физиологију или медицину 1906. године,^[9] а последњи је био Ђорђо Паризи, један од лауреата за физику 2021. године.^[10] Само две жене из Италије су добиле ову награду: Марија Грација Козима Деледа 1926. и Рита Леви-Монталчини 1986. године.^[11]

Бр.	Година	Фотографија	Лауреат	Област	Образложење	Напомена	Реф.
1	1906.		Камило Голђи (1843—1926)	физиологија и медицина	као признање за њихов рад на структури нервног система	награда је примљена заједно са Сантијагом Рамонм и Кахалом
2	1906.		Ђозуе Кардучи (1835—1907)	књижевност	не само због његовог дубоког учења и критичког истраживања, већ пре свега као почаст креативној енергији, свежини стила и лирској снази која карактерише његова песничка ремек-дела	—
3	1907.		Ернесто Теодоро Монета (1833—1918)	мир	за његов рад у штампи и на мировним састанцима, јавним и приватним, за разумевање између Француске и Италије	премија подељена са Луи Рено
4	1909.		Гуљелмо Маркони (1874—1937)	физика	у знак признања за њихов допринос развоју бежичне телеграфије	награда је примљена заједно са Карлом Фердинандом Брауном
5	1926.		Марија Грација Козима Деледа (1871—1936)	књижевност	за њене идеалистички инспирисане списе који са пластичном јасноћом приказују живот на њеном родном острву и са дубином и саосећањем се баве људским проблемима уопште	—
6	1934.		Луиђи Пирандело (1867—1936)	књижевност	за његово смело и домишљато оживљавање драмске и сценске уметности	—
7	1938.		Енрико Ферми (1901—1954)	физика	за његове демонстрације постојања нових радиоактивних елемената произведених неутронским зрачењем и за његово сродно откриће нуклеарних реакција изазваних спорим неутронима	—
8	1957.		Данијел Бовет (1907—1992)	физиологија и медицина	за његова открића у вези са синтетичким једињењима која инхибирају дејство одређених телесних супстанци, а посебно њихово дејство на васкуларни систем и скелетне мишиће	[а]
9	1959.		Емилио Ђино Сегре (1905—1989)	физика	за њихово откриће антипротона	награда је примљена заједно са Овеном Чејмберленом[б]
10	1959.		Салваторе Квазимодо (1901—1968)	књижевност	за његову лирску поезију, која класичном ватром изражава трагично искуство живота у нашем времену	—
11	1963.		Ђулио Ната (1903—1979)	хемија	за њихова открића у области хемије и технологије високих полимера	награда је примљена заједно са Карлом Зиглером
12	1969.		Салвадор Едвард Лурија (1912—1991)	физиологија и медицина	за њихова открића у вези са механизмом репликације и генетском структуром вируса	награда је примљена заједно са Максом Делбриком и Алфредом Хершиом[в]
13	1975.		Ренато Дулбеко (1914—2012)	физиологија и медицина	за њихова открића у вези са интеракцијом између туморских вируса и генетског материјала ћелије	награда је примљена заједно са Дејвидом Балтимором и Хауардом Темином[г]
14	1975.		Еуђенио Монтале (1896—1981)	књижевност	за његову препознатљиву поезију која је, са великом уметничком осетљивошћу, тумачила људске вредности под знаком погледа на живот без илузија	—
15	1984.		Карло Рубија (1934—)	физика	за њихов одлучујући допринос великом пројекту, који је довео до открића честица поља W и Z, комуникатора слабе интеракције	награда је примљена заједно са Симоном ван дер Мером
16	1985.		Франко Модиљани (1918—2003)	економија	за његове пионирске анализе штедње и финансијских тржишта	[д]
17	1986.		Рита Леви-Монталчини (1909—2012)	физиологија и медицина	за њихова открића фактора раста	награда је примљена заједно са Стенлиом Коеном[ђ]
18	1997.		Дарио Фо (1926—2016)	књижевност	који опонаша шаљивџије из средњег века у бичевању ауторитета и подржавању достојанства потлачених	—
19	2002.		Рикардо Ђакони (1931—2018)	физика	за пионирске доприносе астрофизици, који су довели до открића космичких извора X-зрака	премија подељена са Рејмондом Дејвисом мл. и Масатошијем Кошибаом[е]
20	2007.		Марио Капеки (род. 1937)	физиологија и медицина	за њихова открића принципа увођења специфичних генских модификација код мишева коришћењем ембрионалних матичних ћелија	награда је примљена заједно са Мартином Евансом и Оливером Смитисом[ж]
21	2021.		Ђорђо Паризи (род. 1948)	физика	за откриће међусобног деловања нереда и флуктуација у физичким системима од атомског до планетарног нивоа	премија подељена са Сјукуром Манабеом и Клаусом Хаселманом

• Levinovitz, Agneta Wallin; Ringertz, Nils (2001). The Nobel Prize: The First 100 Years (на језику: енглески). World Scientific. стр. 260. ISBN 978-981-02-4665-5. 
• Emilio Segrè (1993). A mind always in motion. Internet Archive. University of California Press. ISBN 978-0-520-07627-3. 
• Luria, S. E. (1912-1991) (1985). A slot machine, a broken test tube : an autobiography. Internet Archive. New York : Harper & Row, Publishers. ISBN 978-0-06-015260-4.