Петер Саган је рекордер у класификацији по поенима са седам побједа, док је Ерик Цабел остварио шест; Марк Кевендиш је рекордер по најдужем распону између двије побједе, од десет година.[2]Ришар Виренк је рекордер брдске класификације, освојио ју је седам пута, док су је Федерико Бамонтес и Лусин ван Импе освојили по шест пута. Тадеј Погачар је рекордер у класификацији за најбољег младог возача са четири побједе,[3] док су Јан Улрих и Анди Шлек освојили класификацију по три пута. Еди Меркс је четири пута добио награду за најагресивнијег возача цијелог Тура, док су Бернар Ино и Виренк добили награду по три пута. Док су на трци учествовали национални тимови, Француска и Белгија су освојили тимску класификацију по десет пута, а од комерцијалних тимова Мовистар је освојио седам пута. Од укинутих, Меркс је класификацију комбинације освојио пет пута, а Шон Кели спринт класификацију три пута.[4]
Меркс је једини возач који је освојио Тур, брдску и класификацију по поенима исте године, освојивши тада и класификацију комбинације, док је Погачар једини возач који је освојио Тур, брдску и класификацију за најбољег младог возача исте године, урадивши то два пута.
Опис
Ришар Виренк, освојио је брдску класификацију рекордних седам пута.
Брдска класификација је друга најстарија класификација на Тур де Франсу, уведена је 1933. и први побједник је Висенте Труеба.[5] Награда за класификацију је први пут додијељена 1934. Током етапа на којима се возе успони, поени се додјељују првим возачима који прође преко обиљеженог брдског циља, а бодови се додјељују највише десеторици возача, у зависности од категорије успона. Успони су категоризовани у зависности од процента нагиба, дужине успона и надморске висине, од најлакше четврте категорије, до најтеже екстра категорије. Што је успон тежи, то се додјељује више поена.[6]
Класификација по поенима је трећа најстарија класификација на Тур де Франсу, уведена је 1953. и први побједник је Фриц Шер. Класификација је уведена на Туру за прославу 50 годишњице и представља такмичење за спринтере. Поени се додјељују за првих 15 возача на крају сваке етапе и на пролазним циљевима којих има на свакој етапи изузев на хронометрима, гдје се додјељује мањи број поена за такође 15 возача. Број поена који се добија зависи од типа етапе; на равним етапама додјељује се највише поена, док се на хронометрима и на тешким брдским етапама додјељује најмање поена. Систем је направљен да фаворизује спринтере, док други возачи могу да буду конкурентни ако имају довољан број високих позиција на брдским етапама.[7]
Класификација за најбољег младог возача се одређује на исти начин као и генерални пласман. Времена возача се додају на крају сваке етапе и возач са најмањим укупним временом је лидер и носи бијелу мајицу. Класификација за младе возаче је само за возаче млађе од 26 година. Првобитно, класификација је била само за возаче који су професионалци максимум три године, а то правило се примјењивало до 1983. када је промијењено и у класификацији су учествовали само возачи који први пут возе Тур де Франс. Правила су последњи пут промијењена 1987. и важе и данас. Класификација је уведена на Тур 1975. и први побједник је Франческо Мозер, који је те године завршио Тур на седмом мјесту. Побједник класификације добија бијелу мајицу, али се она није додјељивала између 1989. и 2000.[8]
Тадеј Погачар, освојио је класификацију за најбољег младог возача четири пута.
Награда за најагресивнијег возача додјељује се возачу који се највише труди у току етапе, обично је то возач који највише времена проведе у бијегу, покушавајући да остане до циља и освоји етапу. Најагресивнији возач носи црвени број (бијели број на црвеној позадини) на наредној етапи. Године 1908. представљена је слична награда — „награда за храброст“, за коју се давало 100 франка и сребрна, позлаћена медаља, а награда је ишла возачу који се истакао по енергији коју је користио.[9] Модерно такмичење почело је 1958.[10] Награда је додјељивана са прекидом до 1981. а од тада додјељује се сваке године. Први добитник је Ваут Вагманс.[11]
Тимска класификација се рачуна тако што се рачуна вријеме тројице најбоље пласираних возача из сваког тима на крају сваке етапе. Водећи тим носи жуте бројеве и жуте кациге.[12]
Године 1971. покренута је спринт класификација, за коју се од 1984. додјељивала црвена мајица.[13] Она је било такмичење пролазних циљева, а како су се пролазни циљеви бодовали и у класификацији по поенима, спринт класификација је укинута 1989. Од 1968. до 1989. постојала је класификација комбинације,[14] Рачунале су се позиције возача у осталим класификацијама: генералном пласману, брдској и класификацији по поенима, као и спринт класификацији током периода када је постојала.[15] За прво мјесто у некој класификацији додјељивао се бод, за друго мјесто два бода, за треће три итд. а возач са најмањим бројем бодова био је лидер у току трке и побједник на крају; Укинута 1989.[4][16]
Рекордер по броју побједа у брдској класификацији је Ришар Виренк са седам, испред Федерика Бамонтеса и Лусина ван Импеа са по шест;[17] рекордер у класификацији по поенима је Петер Саган са седам, испред Ерика Цабела са шест и Шона Келија са четири;[18] рекордер у класификацији за најбољег младог возача је Тадеј Погачар са четири побједе, испред Јана Улриха и Андија Шлека са по три.[19] Погачар је бијелу мајицу, за лидера класификације за најбољег младог возача, носио на укупно 75 етапа, од чега на 72 заредом, од етапе 13 на трци 2020. до краја трке 2023. по чему је рекордер.[20][21]
^ абФранко Пелицоти је освојио брдску класификацију и награду за најагресивнијег возача на Тур де Франсу 2009. али су му, у марту 2011. поништени сви резултати које је остварио од 7. маја 2009. због нерегуларних података у биолошком пасошу.[37]
^Године 1954. награда је припала Франсои Маеу и Лисјену Лазариду.[94]
Референце
^FAQ. Union Cycliste Internationale. Архивирано из оригинала 23. 7. 2009. г. Приступљено 19. 9. 2023.
.jpg)
.jpg)
