Станоје Душановић

Станоје Душановић
Станоје Душановић
	Станоје Душановић
Лични подаци
Пуно име	Станоје Душановић
Датум рођења	5. новембар 1906.
Место рођења	Рума, Аустроугарска
Датум смрти	28. октобар 1987. (80 год.)
Место смрти	Нови Сад, СФР Југославија

Станоје Душановић (Рума, 5. новембар 1906 — Нови Сад, 28. октобар 1987) био је српски и југословенски глумац, редитељ, управник позоришта.

Син глумаца Љубице и Јевте Душановића. Припадао је чувеној породици глумаца, међу којима су били и сестра Јулка, брат Милорад, снаха Загорка, супруга Илинка и деца Бисерка и Јевто. Будући да је растао у глумачком окружењу и сам се определио за ову професију, веома рано.^[1]

Почеци

Станоје Душановић је у школу пошао 1913. године, али се разболео од тифуса и заразио готово целу породицу. Први разред је уписао поново 1914. године. Док је био у 4. разреду, остао је без оца који је извршио самоубиство. Разлози за то су били болест и малтретирања од стране аустроугарских власти.

Завршио је основну школу и нижу гимназију у Новом Саду. Школовање је наставио на трговачкој академији, али ју је после две године напустио. Како је још одмалена статирао у Српском народном позоришту, био је сасвим решен да ће глума остати његов животни позив.

Још од детињства је живео животом глумаца на гостовањима и у позоришту уз своје родитеље, а тешкоће таквог начина живота је могао да прихвати искључиво захваљујући свом глумачком дару.

Године 1919, дакле у својој 13. години, постаје статиста у СНП-у, а 1925. постаје стални позоришни члан овог позоришта. Тадашњи секретар Друштва за СНП, Каменко Суботић, дочекао је Станоја речима: „Ево нам наследника Пере Добриновића!"

У сезони 1926/27. године је био ангажован у Народном позоришту у Београду, где су већ играли његов брат Милорад и снаја Загорка.

Дана 1. септембра 1928. жени се са глумицом Илинком Дуганџијом.

Године 1927, 31. ради у СНП-у у Новом Саду, а од краја 1931 до 1933. бива ангажован од стране Народног позоришта Врбаске бановине у Бањалуци.

Организатор и стваралац

Након тога, заједно са Николом Динићем и Добривојем Раденковићем оснива Београдско повлашћено позориште, са којим је гостовао по Банату, Срему и Србији.

У исто време, око 1933, почиње да режира.

Сезону 1934/35. проводи у београдском Народном позоришту – секцији за Дунавску бановину, а од 1935 до 1937. у СНП-у ради као: глумац секретар, редитељ, директор Драме и в. д. управника Позоришта.

Од 1. августа 1937. до почетка Другог светског рата, 1941. године био је члан Народног позоришта Дунавске бановине „Кнеза намесника Павла“

Логорашко позориште

Рат је провео у заробљеништву у Немачкој, у Алендорфу, Бад Сулцу и Цвикау. У Алендорфу заједно са Душаном Братићем и Богданом Цвијановићем оснива логорашко позориште. После повреде ноге, 1943. бива послат у болницу, па у Бад Сулц, где поново оснива логорашко позориште и учествује у његовом раду као извођач и као организатор. Комаде је писао по сећању. Тамо су извођени комади: Коштана Боре Станковића, Сумњиво лице Бранислава Нушића (прва два чина), Шоља теја Шарл-Луј-Етјен Нитера и Жозефа Дерлеја, скеч Мића денди и контеса де Бонфи и то све у његовој режији. Такође су приређивани разни рецитали и шаљиви рапорти па се на тај начин подизао морал осталим логорашима.

Ослобођење

Након ослобођења, 1945. године, ступа у Војвођанско (Српско) народно позориште у којем остаје цео радни век, осим сезоне 1951/52. коју је провео у Сарајеву. Наставио је да игра и након пензионисања, све до 1968.

Сажетак

У Српском народном позоришту је поред глумачких, обављао и послове секретара, директора драме и в. д. управника Позоришта.

Током своје каријере одиграо је преко 200 главних и 158 епизодних улога, а режирао је 42 комада.

Ризница позоришне грађе

У пензији је завршио рукописну књигу Ликови СНП-а од 1861 до 1941. године коју је поклонио Позоришном музеју Војводине, а за коју је грађу скупљао целога живота. Био је страствени изучавалац историје нашег позоришта и сакупљао је материјале до којих је долазио. Књига садржи регистре имена, бивших и глумаца савременика, редитеља, позоришних руководилаца, што подразумева њихове биографије, пописе улога и фотографије. Ови подаци су разврстани у рукописне књиге, увезане по азбучном реду. Ова драгоцена књига је од огромне важности за историју српског позоришта.^[2]

Особине и деловања

Станоје је био изванредан глумац који је глумачки позив уздигао до неслућених висина. На тај начин је уживао велики углед и поштовање својих колега и суграђана. Имао је широк и разноврстан репертоар, од народских комада, преко водвиља и комедија, до драмских и трагичних улога.

Психолошки је продирао у ликове до детаља и разиграно. Добро се осећао, како у комичним, тако и у драмским улогама. Био је велике обдарености и смисла за реалистичку игру, са дискретном дозом романтичности. Био је то глумац велике осећајности и динамике у игри.

Иако је такорећи био без глумачке школе у правом смислу те речи, учио је од Пере Добриновића, Милке Марковић, Мите Спасића, од својих родитеља, које је све веома поштовао и волео.

„Свој природни таленат, пун сирове снаге, оплеменио је понирањем у ликове које је тумачио, и радом пуним заноса и прегнућа. Био је непосредан, убедљив на сцени, сасвим се уносио у своје улоге и преживљавао и тумачио драмска дела, преносећи све те емоције на гледаоце.“^[1]

Његова радозналост и жеља за учењем су га увек терале да иде напред и превазилази већ освојена достигнућа.

За гледаоце је био прави доживљај да слушају његов течни, јасни, дикцијски савршен, разговетан говор.

Био је „уметник увек надахнуте стваралачке снаге, јаког темперамента, врло крепког и динамичног духа, маштовит са богатим емоционалним животом, брижљиво студиозан у обради улога, реалистичан и створио је читаву галерију уметнички снажно извајаних ликова” (Б. Стојковић)^[3]

Легат Станоја Душановића у Позоришном музеју Војводине

Позоришном музеју Војводине је Станоје Душановић завештао своју рукописна књигу Ликови СНП-а од 1861 до 1941. која садржи 50 томова. Она се тренутно налази у Музеју Војводине као експонат Позоришног музеја Војводине, због недостатка изложбеног простора Позоришног музеја Војводине.

Овом легату припадају и писма која је писао Станоје Душановић.^[4]

Награде

Одликован је за животно дело Октобарском наградом Новог Сада 1978.
Златном медаљом „Јован Ђорђевић“ 1983.
Наградом Удружења драмских уметника Србије на Петим сусретима војвођанских позоришта у Сомбору 1951
Орденом рада са златним венцем 1961.
Наградом НР Србије за целокупан рад и наградом АП Војводине, обе 1948.^[5]

Награђене улоге:

Софра Кирић, Вечити младожења – Јакова Игњатовића
Трговачки путник, Тетовирана ружа Тенеси Вилијамса
Орсат, Дубровачка трилогија Ива Војновића и др.

Референце

^ ^а ^б Biljana., Niškanović (2016). Ogled o glumačkoj porodici Dušanović. Novi Sad: Pozorišni muzej Vojvodine. ISBN 9788680006130. OCLC 1043569568.
^ Попов, Душан (1997). ЕНЦИКЛОПЕДИЈА Новог Сада. Св. 7, Дз-Ег. Нови Сад: Новосадски клуб : Прометеј. стр. 233—236.
^ Jovanović, Raško V. Leksikon drame i pozorišta. Jaćimović, Dejan,. Beograd. ISBN 9788607019991. OCLC 883837997.
^ Sad)., Pozorišni muzej Vojvodine (Novi (2007). Pozorišni muzej Vojvodine : povodom 30 godina Pozorišnog muzeja Vojvodine = Theater Museum of Vojvodina : for the 30th annyversary of Theater Museum of Vojvodina (2 iz. i dop. изд.). Novi Sad: Pozorišni muzej Vojvodine. ISBN 9788685123788. OCLC 852730305.
^ Srpski biografski rečnik. Leskovac, Mladen,, Forišković, Aleksandar,, Popov, Čedomir,, Bešlin, Branko, 1960-, Лесковац, Младен,, Форишковић, Александар,. Novi Sad. ISBN 978-86-83651-49-8. OCLC 61286184.