Стари српски летописи Стари српски летописи су летописи (анали) из позног средњовековног и раног нововековног периода, који су написани на српском језику. Настали су по угледу на сродна византијска дела.[1] У старим српским летописима догађаји се бележе по хронолошком редоследу, односно по годинама, а збивања се излажу у сажетом облику. Након назначене године, која је бележена по цариградској ери од стварања света, саопштавани су разноврсни подаци о политичким и друштвеним збивањима. У српском рукописном корпусу познато је око педесет летописних састава или одломака, а сачувана изворна грађа највећим делом потиче из периода од 15. до 18. века.[2][3][4] Као историјски извори, стари српски летописи представљају веома значајна сведочанства, пошто садрже разнородне податке из српске политичке, војне и црквене историје, а неретко садрже и белешке о династичким односима и збивањима из локалне и друштвене историје, уз повремено навођење података о упечатљивим природним појавама.[5][6][7][8] Стари српски летописи су почевши од 19. века постали предмет проучавања из угла разних историјских и филолошких дисциплина, а посебан изазов за истраживаче представљало је питање о њиховој генези и груписању, односно периодизацији и подели према садржинским карактеристикама и међусобној зависности. Кључни допринос у области проучавања старих српских летописа остварио је Љубомир Стојановић, који се у разним радовима бавио објавивањем и анализом изворне грађе,[9][10][11] а потом је 1927. године приредио и упоредно издање старих српских летописа и родослова, чиме је постављена додатна основа за даља истраживања.[2] Посебни научни изазови у области проучавања изворне грађе проистицали су из потребе за што јаснијим именовањем и разликовањем између српских летописа и српских родослова, што је разрешено тек након додатних истраживања током 20. века, чиме су уједно отклоњене и извесне терминолошке недоследности, пошто су неки ранији истраживачи употребљавали појмове летопис и родослов не водећи довољно рачуна о разликама између те две врсте историографских текстова.[12][13] Поред изворних летописа на српском језику, временом су настајале и прераде или преводи, првенствено на латинском језику,[14] који је заједно са италијанским језиком био одомаћен у раној дубровачкој историографији, а међу најранија летописна дела из посебног корпуса који обухвата летописе изворно настале на страним језицима спадају Дубровачки летописи (лат. Annali di Ragusa), које је у 16. веку саставио Никола Рањина.[15][16] Види још
Референце
Литература
|
Portal di Ensiklopedia Dunia
