Тетродотоксин

Тетродотоксин
Називи
	IUPAC назив Октахидро-12-(хидроксиметил)-2-имино-5,9:7, 10а-диметано-10aH-[1,3]диоксоцино[6,5-d] пиримидин-4,7,10,11,12-пентол
	Други називи анхидротетродотоксин, 4-епитетродотокксин, тетродонична киселина, TTX
Идентификација
CAS број	4368-28-9 ;
3Д модел (Jmol)	интерактивна слика;
ChemSpider	9349691 ;
ECHA InfoCard	100.022.236
KEGG	C11692 ;
PubChem C ID	11174599;
	InChI InChI=1S/C11H17N3O8/c12-8-13-6(17)2-4-9(19,1-15)5-3(16)10(2,14-8)7(18)11(20,21-4)22-5/h2-7,15-20H,1H2,(H3,12,13,14)/t2-,3-,4-,5+,6-,7+,9+,10-,11+/m1/s1 Кључ: CFMYXEVWODSLAX-QOZOJKKESA-N ; InChI=1/C11H17N3O8/c12-8-13-6(17)2-4-9(19,1-15)5-3(16)10(2,14-8)7(18)11(20,21-4)22-5/h2-7,15-20H,1H2,(H3,12,13,14)/t2-,3-,4-,5+,6-,7+,9+,10-,11+/m1/s1 Кључ: CFMYXEVWODSLAX-QOZOJKKEBM;
	SMILES O1[C@@H]4[C@@](O)([C@@H]3O[C@@]1(O)[C@@H](O)[C@]2(N\C(=N/[C@H](O)[C@H]23)N)[C@@H]4O)CO; ; ; ; ; ;
Својства
Хемијска формула	C11H17N3O8
Моларна маса	319,268
	Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa).
	Референце инфокутије

Тетродотоксин је врло отровно органско једињење у чији састав улазе угљеник, водоник, кисеоник и азот. Налази се у риби фугу (род Diodon) која припада реду Tetraodontiformes, па отуда и назив овог отрова.

Историјат

Тетродотоксин је открио јапански научник Тахара 1909. године.^[4] Група јапанских истраживача је вештачки синтетизовала тетродотоксин 1972. године.^[5]^[6]

Деловање

Тетродотоксин блокира провођење нервног импулса дуж аксона и у надражљивим мембранама нервних влакана, што доводи до парализе респираторних мишића и прекида дисања.^[7]

Механизам

Гванидино група токсина ступа у интеракцију са негативно наелектрисаним карбоксилатом на улазу у канал натријума са спољашње стране ћелијске мембране. Овај отров је у суштини компетицијски инхибитор натријумових јона.^[7]

Значај

Тетродотоксин је врло корисно средство у истраживањима због високог афинитета за натријумове канале. Тако је, на пример, густина натријумових канала у разним надражљивим мембранама одређена мерењем количине везаног радиокативно означеног тетродотоксина. Тако се дошло до тога да су у немијелизираним нервним влакнима (која немају мијелински омотач) натријумови канали веома ретки, за разлику од специјализованих подручја мијелизираних влакана (тзв. Ранвијеровим чворовима) где ови канали заузимају велики део површине мембране.^[7]

Особине

Особина	Вредност
Број акцептора водоника	9
Број донора водоника	9
Број ротационих веза	1
Партициони коефицијент^[8] (ALogP)	-4,0
Растворљивост^[9] (logS, log(mol/L))	2,3
Поларна површина^[10] (PSA, Å²)	187,7

Занимљивост

У мањим дозама, овај отров не мора обавезно да буде смртоносан. Наводно је омиљен у вуду-магији где се сматра кључним састојком за стварање зомбија.^[11]

Референце

^ Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.
^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди
^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
^ Clark RF, Williams SR, Nordt SP, Manoguerra AS (1999). „A review of selected seafood poisonings”. Undersea Hyperb Med. 26 (3): 175—84. PMID 10485519. Архивирано из оригинала 11. 08. 2011. г. Приступљено 12. 8. 2008.
^ Kishi Y, Aratani M, Fukuyama T, Nakatsubo F, Goto T, Inoue S, Tanino H, Sugiura S, Kakoi H (1972). „Synthetic studies on tetrodotoxin and related compounds. 3. A stereospecific synthesis of an equivalent of acetylated tetrodamine”. J. Am. Chem. Soc. 94 (26): 9217—9. PMID 4642370. doi:10.1021/ja00781a038.
^ Kishi Y, Fukuyama T, Aratani M, Nakatsubo F, Goto T, Inoue S, Tanino H, Sugiura S, Kakoi H (1972). „Synthetic studies on tetrodotoxin and related compounds. IV. Stereospecific total syntheses of DL-tetrodotoxin”. J. Am. Chem. Soc. 94 (26): 9219—9221. PMID 4642371. doi:10.1021/ja00781a039.
^ ^а ^б ^в Страјер, Л. 1991. Биокемија. Школска књига: Загреб.
^ Ghose, Arup K.; Viswanadhan, Vellarkad N.; Wendoloski, John J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragmental Methods: An Analysis of ALOGP and CLOGP Methods”. The Journal of Physical Chemistry A. 102 (21): 3762—3772. Bibcode:1998JPCA..102.3762G. doi:10.1021/jp980230o.
^ Tetko, Igor V.; Tanchuk, Vsevolod Yu.; Kasheva, Tamara N.; Villa, Alessandro E. P. (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Journal of Chemical Information and Computer Sciences. 41 (6): 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
^ Ertl, Peter; Rohde, Bernhard; Selzer, Paul (2000). „Fast Calculation of Molecular Polar Surface Area as a Sum of Fragment-Based Contributions and Its Application to the Prediction of Drug Transport Properties”. Journal of Medicinal Chemistry. 43 (20): 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.
^ Anderson WH (1988). „Tetrodotoxin and the zombi phenomenon”. Journal of Ethnopharmacology. 23 (1): 121—6. PMID 3419200. doi:10.1016/0378-8741(88)90122-5.

Литература

Clayden, Jonathan; Greeves, Nick; Warren, Stuart; Wothers, Peter (2001). Organic Chemistry (I изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850346-0.
Smith, Michael B.; March, Jerry (2007). Advanced Organic Chemistry: Reactions, Mechanisms, and Structure (6th изд.). New York: Wiley-Interscience. ISBN 0-471-72091-7.
Katritzky A.R.; Pozharskii A.F. (2000). Handbook of Heterocyclic Chemistry (Second изд.). Academic Press. ISBN 0080429882.