Фуга (музика)

Тактови 1-9 из Фуге бр. 2 у це-молу у три гласа Ј. С. Баха

Фуга (од лат. fuga — „бекство”) је композициони принцип у музици, који се остварује низањем музичких имитација. Фуга може бити једини композициони принцип у музичком делу, али структуре рађене по овом принципу се могу налазити и у другим музичким формама, попут кантата, миси, концерата или увертира. Термин фуга се користио још у 14. веку да означи музички канон, а касније и имитације. Своје данашње значење овај израз је добио у току 17. века. У доба високог барока, фуга је постала засебан музички облик. Не треба је мешати са фугирајућом мелодијом, што је стил песме популаризован и углавном ограничен на рану америчку музику (тј. нота облика или „светог харпа“) и музику западне галерије. Фуга обично има три главна дела: излагање, развој и завршни унос који садржи повратак субјекта у тоничком кључу фуге. Неке фуге имају рекапитулацију.^[1]

Карактеристика фуге је комплексна разрада музичког мотива. Она почиње експозицијом у првом гласу, који други глас понавља за квинту више или кварту ниже. Остали гласови се уводе по сличном принципу. Најчешће их има 3 или 4. Фуге са два музичка мотива се називају двоструке фуге (постоје и троструке, четвороструке). Највећи мајстор компоновања фуга био је Јохан Себастијан Бах. У време после барока, фуга је сматрана застарелим музичким обликом. Неки од композитора новијег доба који су компоновали фуге су: Феликс Менделсон Бартолди (прелиди и фуге, опус 37), Жорж Бизе (шест фуга), Дмитри Шостакович (24 прелида и фуге за клавир, опус 87).

У средњем веку, термин је био широко коришћен за означавање било којег дела у канонском стилу; до ренесансе, почео је да означава специфично имитативна дела.^[2] Од 17. века,^[3] термин фуга описује оно што се обично сматра најпотпунијим поступком имитативног контрапункта.^[4]

Већина фуга се отвара кратком главном темом, субјектом,^[5] који затим звучи сукцесивно у сваком гласу (након што први глас заврши са навођењем субјекта, други глас понавља тему другом тоном, а други гласови се понављају на исти начин); када сваки глас заврши предмет, излагање је завршено. Након тога често следи повезујући одломак, или епизода, развијена из претходно слушаног материјала; даљи „уноси” субјекта се затим чују у сродним кључевима. Епизоде (ако је применљиво) и уноси се обично смењују до „коначног уласка“ субјекта, до када се музика вратила на почетни кључ, или тоник, који често прати завршни материјал, кода.^[6]^[7]^[8] У том смислу, фуга је стил композиције, а не фиксна структура.

Ова форма је еволуирала током 18. века из неколико ранијих типова контрапунктних композиција, као што су имитативни ричеркари, капричо, канцоне и фантазије.^[9] Чувени композитор фуга Јохан Себастијан Бах (1685–1750) уобличио је своја дела према делима Јана Питерсона Свилинка (1562–1621), Јохана Јакоба Фробергера (1616–1667), Јохана Пахелбела (1653–1706), Ђиролама Фрескобала (1583-1643), Дитриха Букстехуде (око 1637–1707) и других.^[9] Са опадањем софистицираних стилова на крају барокног периода, централна улога фуге је опала, на крају је уступила место као сонатни облик и симфонијски оркестар је постао доминантан.^[10] Ипак, композитори су наставили да пишу и проучавају фуге у различите сврхе; појављују се у делима Волфганга Амадеуса Моцарта (1756–1791)^[10] и Лудвига ван Бетовена (1770–1827),^[10] као и савремених композитора као што је Дмитриј Шостакович (1906–1975).^[11]

Етимологија

Израз фуга настао је у претходним вековима и потиче од француске речи fugue или италијанске fuga. Ово пак долази од латинске речи, такође fuga, која је и сама повезана и са fugere („бежати“) и fugare („јурити“).^[12] Придевски облик је fugal.^[13] Варијанте укључују fughetta (дословно, „мала фуга”) и fugato (одломак у фугалном стилу унутар другог дела које није фуга).^[6]

Типови

Једноставна фуга

Једноставна фуга има само једну тему и не користи инверзни контрапункт.^[14]

Двострука (трострука, четворострука) фуга

Двострука фуга има два предмета који се често развијају истовремено. Слично, трострука фуга има три субјекта.^[15]^[16] Постоје две врсте двоструке (троструке) фуге: (а) фуга у којој се други (трећи) субјект представља истовремено са субјектом у излагању (нпр. као у Моцартовом Реквијему у Де молу или фуги Бахове Пасакаље и фуги у Це молу, BWV 582), и (б) фуга у којој сви субјекти у неком тренутку имају своја излагања и они се комбинују тек касније (види, на пример, тропредметну фугу бр. 14 у Ф♯ молу из Баховог Добро подешеног клавира Књига 2, или још познатије, Бахове фуге „Света Ана“ у Е♭ дуру, BWV 552, трострука фуга за оргуље).^[15]^[17]

Музички пример

Фуга бр. 2 за 3 гласа у це-молу (7KB) (Јохан Себастијан Бах)

Референце

^ Benward, Bruce (1985). Music in Theory and Practice. 2 (3rd изд.). Dubuque: Wm. C. Brown Publishers. стр. 45. ISBN 0-697-03633-2.
^ "Fugue [Fr. fugue; Ger. Fuge; Lat., It., Sp., fuga]." The Harvard Dictionary of Music (Cambridge: Harvard University Press, 2003)
^ „Fugue”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press. for discussion of the changing use of the term throughout Western music history.
^ Ratner 1980, стр. 263
^ Gedalge 1964, стр. 7
^ ^а ^б "Fugue", The Concise Oxford Dictionary of Music, fourth edition, ed. Michael Kennedy (Oxford and New York: Oxford University Press, 1996). ISBN 0-19-280037-X Kennedy, Michael; Kennedy, Joyce Bourne; Bourne, Joyce (2007). Oxford Reference Online, subscription access. ISBN 978-0-19-920383-3. Приступљено 2007-03-16.
^ „Fugue, §1: A classic fugue analysed”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press.
^ „Fugue | music”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 2019-05-29.
^ ^а ^б „Fugue”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press.
^ ^а ^б ^в „Fugue, §6: Late 18th century”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press.
^ „Fugue, §8: 20th century”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press.
^ "Fugue, n." The Concise Oxford English Dictionary, eleventh edition, revised, ed. Catherine Soanes and Angus Stevenson (Oxford and New York: Oxford University Press, 2006).
^ "Fugal, adj." The Concise Oxford English Dictionary, eleventh edition, revised, ed. Catherine Soanes and Angus Stevenson (Oxford and New York: Oxford University Press, 2006).
^ „Fugue, §5: The golden age”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press.
^ ^а ^б „Double Fugue”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press.
^ "double fugue" The Oxford Companion to Music, Ed. Alison Latham, Oxford University Press, 2002, Latham, Alison (2011). Oxford Reference Online, subscription access. ISBN 978-0-19-957903-7. Приступљено 2007-03-29.
^ "Double Fugue", The Concise Oxford Dictionary of Music, fourth edition, ed. Michael Kennedy (Oxford and New York: Oxford University Press, 1996) Kennedy, Michael; Kennedy, Joyce Bourne; Bourne, Joyce (2007). Oxford Reference Online, subscription access. ISBN 978-0-19-920383-3. Приступљено 2007-03-29.

Литература

Gedalge, André (1964) [1901]. Traité de la fugue [Treatise on Fugue]. trans. A. Levin. Mattapan: Gamut Music Company. OCLC 917101.
Graves, William L., Jr. (1962). Twentieth Century Fugue. Washington, D.C.: The Catholic University of America Press. OCLC 480340.
Kivy, Peter (1990). Music Alone: Philosophical Reflections on the Purely Musical Experience. Ithaca: Cornell University Press. ISBN 0-8014-2331-7.
Mann, Alfred (1960). The Study of Fugue. London: Oxford University Press.
Mann, Alfred (1965). The Study of Fugue. New York: W. W. Norton & Company.
Ratner, Leonard G. (1980). Classic Music: Expression, Form, and Style. London: Collier Macmillan Publishers. ISBN 9780028720203. OCLC 6648908.
Ratz, Erwin (1951). Einführung in die Musikalische Formenlehre: Über Formprinzipien in den Inventionen J. S. Bachs und ihre Bedeutung für die Kompositionstechnik Beethovens [Introduction to Musical Form: On the Principles of Form in J. S. Bach's Inventions and their Import for Beethoven's Compositional Technique] (first edition with supplementary volume). Vienna: Österreichischer Bundesverlag für Unterricht, Wissenschaft und Kunst.
Verrall, John W. (1966). Fugue and Invention in Theory and Practice. Palo Alto: Pacific Books. OCLC 1173554.
Walker, Paul (1992). The Origin of Permutation Fugue. New York: Broude Brothers Limited.
Walker, Paul Mark (2000). Theories of Fugue from the Age of Josquin to the Age of Bach. Eastman studies in music. 13. Rochester: University of Rochester Press. ISBN 9781580461504. OCLC 56634238.
Horsley, Imogene (1966). Fugue: History and Practice. New York/London: Free Press/Collier-Macmillan.
Kerman, Joseph (2015). The Art of Fugue: Bach Fugues for Keyboard, 1715–1750. University of California Press. ISBN 9780520962590. doi:10.1525/luminos.1 .
Benward & Saker (2009). Music in Theory and Practice: Volume II, p.136-38. ISBN 978-0-07-310188-0.
Don Michael Randel (2003). The Harvard Dictionary of Music. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01163-2.
Don Michael Randel (2003). "Exposition" Harvard Dictionary of Music,p.302 ISBN 0-674--01163-5 Retrieved from https://books.google.com/books?id=02rFSecPhEsC&printsec=frontcover&dq=%22harvard+dictionary+of+music%22&hl=en&ei=0fGpTKb_GcSclgfms6XZDA&sa=X&oi=book_result&ct=result&resnum=1&ved=0CC8Q6AEwAA#v=onepage&q&f=false
William E. Grim, "The Musicalization of Prose: Prolegomena to the Experience of Literature in Musical Form" Papers presented at the Second World Phenomenology Congress September 12 — 18, 1995, Guadalajara, Mexico, in Analecta Husserliana: The Yearbook of Phenomenological Research LXIII (1998): 65. "The first section of a sonata form is called the exposition."
Charles Michael Carroll, "Memories of Dohnányi" Perspectives on Ernst von Dohnányi, edited by James A. Grymes. Lanham, Maryland: The Scarecrow Press, Inc. (2005): 235
Alfred Blatter, Revisiting Music Theory: a Guide to the Practice, New York: Routledge, (2007): p.249-250 ISBN 0-415-97440-2 https://books.google.com/books?id=Z-xfT0jMc9oC&printsec=frontcover&dq=Revisiting+music+theory:+a+guide+to+the+practice&source=bl&ots=2XdInWKF8J&sig=uz7xRfFCraKvukB3H3pfKY_oFzk&hl=en&ei=L_upTLqDCIOClAfx6fCvDA&sa=X&oi=book_result&ct=result&resnum=2&ved=0CB8Q6AEwAQ#v=onepage&q&f=false
Narayan, Shovana (2004-01-01). Indian Theatre And Dance Traditions (на језику: енглески). Harman Publishing House. ISBN 9788186622612.
Emmie Te Nijenhuis (1974). Indian Music: History and Structure. BRILL. стр. 80. ISBN 90-04-03978-3.
„Making Music With EEG Technology: Translate Brainwaves Into Sonic Soundscapes”. FAMEMAGAZINE. 19. 5. 2015. Архивирано из оригинала 23. 5. 2015. г. Приступљено 5. 6. 2015.
DJ Fresh & Mindtunes: A track created only by the mind (Documentary), Приступљено 5. 6. 2015