Шиаоцова тонометрија
Шиаоцова тонометрија, названа тако по њеном аутору Hjalmar-у Schiotz-у (1905), прва је метода мерења очног притиска. Данас је Шиаоцов индентациони тонометар због подложности грешкама у мерењу сталног притисак унутар ока (ИОП) све је мање у употреби.[1][2] ИсторијаОву методу осмислио је норвешки офталмолог Хјалмар Аугуст Шиаоц (Hjalmar August Schiøtz), а први пут је представио Норвешком медицинском друштву 10. маја 1905. године.[3][4] Шиaоцова тонометрија која се заснована на принципу индентационе тонометрије, пре Голдманове апланационе тонометрије,[5] била је широко распрострањена, све док се кроз примену није показало да не даје поуздане вредности сталног притисак унутар ока или интраокуларног притиса (ИОП). Данас се ретко користи и то претежно у медицинским установам у неразвијеним деловима света. Карактеристике методеШиaоцов тонометар се састоји од клипа на који је окачен тег који индентира рожњачу и мери величину индентације рожњаче на постављеној скали, чије се очитане вредности потом претварају у милиметре живе помоћу табеле.[3] ПредностиПредности ове тонометрије су што је тонометар јефтин, мобилан, лак за одржавање, једноставан за руковање и не захтева употребу биомикроскопа. ОграничењаРазлика у крутости зидова очне јабучице нарушава тачност мерења, тако да се прецењујући резултати мерења овим тонометром добијају код старијих људи, а потцењујући код пацијената са Грејвсовом болешћу и миопијом. НедостациНедостаци због којих је овај тонометар све мање у употреби су:[6]
Галерија
Референце
Спољашње везе
|
Portal di Ensiklopedia Dunia