1. СС оклопна дивизија Тјелесна гарда Адолфа Хитлера

1. СС оклопна дивизија
1. СС оклопна дивизија
Постојање	1. новембар 1939. Место формирања:; Немачка
Формација	1. СС оклопни пук; 1. СС оклопни гренадирски пук; II СС оклопни гренадирски пук; 1. СС оклопни артиљеријски пук; 1. СС извиђачки батаљон; 1. СС батаљон оклопних ловаца; 1. СС дивизион флакова; 1. СС инжењеријски батаљон;
Јачина	20.000 војника и официра[тражи се извор]
Део	СС трупа
Ангажовање	Инвазија на Пољску (1939); Операција Истра; Операција Барбароса; Операција Волкенбрух; Операција Трауфе
Команданти
Командант	. СС-оберстгрупенфирер Јозеф Дитрих (нем. Joseph Dietrich; 1. септембар 1939 — 4. јули 1943); СС-бригадефирер Теодор Виш (нем. Theodor Wisch; 4. јули 1943 — 20. август 1944); СС-бригадефирер Вилхелм Монке (нем. Wilhelm Mohnke; 20. август 1944 — 6. фебруар 1945); СС-бригадефирер Ото Кум (нем. Otto Kumm; 6. фебруар 1945 — 8. мај 1945);

1. СС оклопна дивизија „Телесна гарда Адолфа Хитлера” (нем. Leibstandarte Adolf Hitler) (позната и под скраћеницом SS-LAH) развијена је из пука за личну заштиту Адолфа Хитлера који је основан у септембру 1933. Године 1939. постала је засебна јединица Вафен-СС-а, тачније његове претходнице СС борбених снага. Јединица је независно учествовала у инвазији на Пољску, а неки делови су као део борбених снага СС учествовали у операцији Барбароса.

Током септембра, октобра и новембра 1943. дивизија је у саставу II СС оклопног корпуса учествовала у операцијама против НОВЈ у Истри, тршћанском залеђу и западној Словенији.

Јединица је престала да постоји 8. маја 1945. године.

Симбол дивизије је био калауз, у част свог првог команданта Јозефа Дитриха (Дитрих на немачком значи калаус или алат за обијање брава). Ова елитна дивизија је на Нирнбершком процесу проглашена кривом за ратне злочине. Припадници ове дивизије су учествовали у бројним злочинима. Процењује се да су убили најмање 5.000 ратних заробљеника од 1940. до 1945, углавном на Источном фронту.^[1]

Рана историја (1923—1933)

У првим данима Нацистичке партије, руководство је схватило да је потребна јединица тјелохранитеља састављена од поузданих људи. Ернст Рем је формирао формацију гарде из 19. Granatwerfer-Kompanie; из ове формације је убрзо еволуирао Штурмабтајлунг (СА). Адолф Хитлер је почетком 1923. наредио формирање малог засебног тјелохранитеља посвећеног његовој служби, а не „сумњивој маси”, као што је СА.^[2] Првобитно је јединица била састављена од само осам људи, којима су командовали Јулиус Шрел и Јозеф Берцхтолд.^[3] Назван је Stabswache (штабна стража).^[4] Stabswache-у су издате јединствене значке, али су у овом тренутку још увијек биле под контролом СА. Шрек је оживио употребу Тотенкопфа („главе смрти”) као обиљежја јединице, симбола који су различите елитне снаге користиле у прошлости, укључујући специјализоване јуришне трупе њемачког царства у Првом свјетском рату које су користиле тактику инфилтрације Хутиера.^[5]

У мају 1923. јединица је преименована у Stoßtrupp (Шок трупа)—Хитлер.^[3] Јединица је тада бројала не више од 20 припадника.^[6] Дана 9. новембра 1923, Stoßtrupp је, заједно са СА и неколико других нацистичких паравојних јединица, учествовао у неуспjешном пучу у пивници у Минхену. Након тога, Хитлер је затворен, а његова партија и све повезане формације, укључујући Stoßtrupp, су распуштене.^[7]

Средином 1920-их, насиље је остало велики део баварске политике.^[8] Хитлер је био потенцијална мета. Године 1925. Хитлер је наредио формирање нове јединице тјелохранитеља, Schutzkommando (команда за заштиту).^[8] Јединица је преименована у Sturmstaffel (јуришна ескадрила) и у новембру је преименована у Schutzstaffel, скраћено СС.^[9] До 1933. СС је од мале јединице тјелохранитеља прерастао у формацију од преко 50.000 људи. Донијета је одлука да се формира нова јединица тјелохранитеља, поново названа Stabswache, коју су углавном чинили људи из 1. SS-Standarte.^[10] До 1933. ова јединица је стављена под команду Сепа Дитриха, који је одабрао 117 људи да формирају SS-Stabswache Берлин 17. марта 1933. године.^[11] Јединица је замијенила војну гарду у канцеларији Рајха.^[11] Од ове почетне групе, тројица су на крају постали команданти дивизија, најмање осам би постали команданти пукова, петнаест су постали команданти батаљона, а преко тридесет су постали команданти чета у Вафен-СС.^[12] Једанаест људи из прве чете од 117 отишло је до освајања Витешког крста, а четрдесеторо њих је одликовало њемачким крстом у злату за храброст.^[13] Касније, 1933. године, формиране су још двије јединице за обуку: SS-Sonderkommando Zossen 10. маја и друга јединица, названа SS-Sonderkommando Jüterbog 8. јула.^[14] То су биле једине СС јединице које су у то време добиле војну обуку. Већина наставног кадра долазила је из редова војске.^[14] Дана 3. септембра 1933. два сондеркоманда су се спојила у SS-Sonderkommando Берлин под Дитриховом командом.^[15] Већина њихових дужности укључивала је спољно обезбеђење Хитлера у његовим резиденцијама, јавне наступе и стражу у канцеларији Рајха.^[4]

Ширење

Дана 13. априла 1934, Хајнрих Химлер, шеф СС-а, наредио је да се Leibstandarte Adolf Hitler (ЛАХ) преименује у „Leibstandarte SS Adolf Hitler” (ЛССАХ). Химлер је у име убацио иницијале СС да би јасно ставио до знања да је јединица независна од СА или војске.^[16] ЛССАХ је означена као „националсоцијалистичка” јединица, која је на крају прерасла у елитну Панцер дивизију Вафен-СС.^[17] Иако номинално под Химлером, Дитрих је био прави командант и водио је свакодневну администрацију.^[18]

Током 1934. Stabschef-SA Ернст Рем је наставио да се залаже за већи политички утицај за своју већ моћну СА. Хитлер је одлучио да СА мора бити елиминисан као независна политичка снага и наредио је ЛССАХ-у да се припреми за акцију. ЛССАХ је формирао две чете под контролом Јиргена Вагнера и Ота Рајха, ове формације су пребачене у Минхен 30. јуна.^[19]

Референце

^ Margolian 2000, стр. 14.
^ McNab 2009, стр. 14, 16.
^ ^а ^б Weale 2012, стр. 16.
^ ^а ^б Hoffmann 2000, стр. 45.
^ McNab 2009, стр. 16.
^ McNab 2009, стр. 10, 16.
^ Wegner 1990, стр. 62.
^ ^а ^б Weale 2012, стр. 26.
^ Weale 2012, стр. 26–29.
^ Reynolds 1997, стр. 3.
^ ^а ^б Cook & Bender 1994, стр. 9.
^ Reynolds 1997, стр. 1.
^ Johnson 1999, стр. 15.
^ ^а ^б Cook & Bender 1994, стр. 11.
^ Cook & Bender 1994, стр. 13.
^ Cook & Bender 1994, стр. 17, 19.
^ Stein 1984, стр. xxv, 12, 18, 58, 202, 203, 285.
^ Cook & Bender 1994, стр. 19, 33.
^ Cook & Bender 1994, стр. 22, 23.

Литература

Arnold, James (1990). Ardennes 1944: Hitler's Last Gamble in the West. Osprey Publishing. ISBN 978-0-85045-959-3.
Bartmann, Erwin (2013). Fur Volk und Fuhrer: The Memoir of a Veteran of the 1st SS Panzer Division Leibstandarte SS Adolf Hitler. Helion and Company. ISBN 978-1-909384-53-8.
Beevor, Antony (2002). Berlin: The Downfall 1945. London: Viking-Penguin Books. ISBN 978-0-670-03041-5.
Beevor, Antony (2010). D-Day: The Battle for Normandy. Penguin. ISBN 978-0-14-311818-3.
Gilbert, Adrian (2019). Waffen-SS: Hitler's Army at War. New York: Da Capo Press. ISBN 978-0-306-82466-1.
Bishop, Chris; Williams, Michael (2003). SS: Hell on the Western Front. St Paul, Minn: MBI Publishing. ISBN 978-0-7603-1402-9.
Butler, Rupert (2001). SS-Leibstandarte: The History of the First SS Division, 1934–45. Staplehurst: Spellmount. ISBN 978-1-86227-117-3.
Cole, Hugh M. (1965). The Ardennes: Battle of the Bulge. United States Army in World War II. United States Army Center of Military History. OCLC 569167802. Архивирано из оригинала 13. 11. 2008. г. Приступљено 14. 10. 2006.
Cook, Stan; Bender, Roger James (1994). Leibstandarte SS Adolf Hitler: Uniforms, Organization, & History. San Jose, CA: James Bender Publishing. ISBN 978-0-912138-55-8.
D'Este, Carlo (1984). Decision in Normandy. Konecky & Konecky. ISBN 1-56852-260-6.
Dollinger, Hans (1967) [1965]. The Decline and Fall of Nazi Germany and Imperial Japan: A Pictorial History of the Final Days of World War II. New York: Bonanza. ISBN 978-0-517-01313-7.
Evans, Richard J. (2005). The Third Reich in Power. New York: Penguin Group. ISBN 978-0-14-303790-3.
Evans, Richard J. (2008). The Third Reich at War. New York: Penguin Group. ISBN 978-0-14-311671-4.
Fischer, Thomas (2008). Soldiers of the Leibstandarte. Winnipeg: J.J. Fedorowicz. ISBN 978-0-921991-91-5.
Flaherty, T. H. (2004) [1988]. The Third Reich: The SS. Time-Life. ISBN 1-84447-073-3.
Friedman, Saul S. (2004). A History of the Holocaust. London; Portland, OR: Vallentine Mitchell. ISBN 978-0-85303-435-3.
„A Great Risk: Australia's War 1939—1945”. Australian Government Department of Veterans Affairs. Архивирано из оригинала 2. 6. 2011. г. Приступљено 2011-10-27.
Guderian, Heinz (1952). Panzer Leader. London: Michael Joseph Publishing.
„History: Remembering the invinsible soldiers of the Battle of the Bulge [sic]”. U.S. Wereth Memorial. Архивирано из оригинала 10. 11. 2013. г. Приступљено 2014-03-25.
Hoffmann, Peter (2000). Hitler's Personal Security: Protecting the Führer 1921—1945. New York: Da Capo. ISBN 978-0-306-80947-7.
Johnson, Davis (1999). Quassowski, Hans, ур. Twelve Years with Hitler: A history of 1. Kompanie Leibstandarte SS Adolf Hitler, 1933—1945. Schiffer. ISBN 0-7643-0777-0.
Kershaw, Ian (2008). Hitler: A Biography. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-06757-6.
Lehmann, Rudolf (1980). Die Leibstandarte. Tomes I-V. Coburg: Nation Europa Verlag. ISBN 3-920677-11-0.
Lewin, Ronald (1978). Ultra Goes to War. New York: McGraw-Hill. ISBN 0-07-037453-8.
MacDonald, Charles (1997). A Time for Trumpets: The Untold Story of the Battle of the Bulge. William Morrow, 1st Quill Edition. ISBN 978-0-688-15157-7.
Margolian, Howard (2000). Conduct Unbecoming: The Story of the Murder of Canadian Prisoners of War in Normandy. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-8360-9.
Margry, Karel (2001). The Four Battles for Kharkov. London, United Kingdom: Battle of Britain International Ltd.
McNab, Chris (2009). The SS: 1923—1945. Amber Books Ltd. ISBN 978-1-906626-49-5.
McNab, Chris (2013). Hitler's Elite: The SS 1939—45. Osprey Publishing. ISBN 978-1-78200-088-4.
Mitcham, Samuel W. (2006). Panzers in Winter: Hitler's Army and the Battle of the Bulge. Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-08346-4.
Moseley, Ray (2004). Mussolini: The Last 600 Days of il Duce. Dallas: Taylor Trade Pub. ISBN 978-1-58979-095-7.
Neitzel, Sönke; Welzer, Harald (2012). Soldaten: On Fighting, Killing and Dying. Simon and Schuster. ISBN 978-1-84983-949-5.
Parker, Danny S. (2012). Fatal Crossroads: The Untold Story of the Malmédy Massacre at the Battle of the Bulge. Cambridge, MA: Da Capo. ISBN 978-0-306-81193-7.
Parker, Danny S. (2014). Hitler's Warrior: The Life and Wars of SS Colonel Jochen Peiper. Da Capo Press. ISBN 978-0-306-82154-7. Архивирано из оригинала 29. 6. 2017. г. Приступљено 20. 12. 2015.
Reynolds, Michael Frank (1997). Steel inferno: I SS Panzer Corps in Normandy: The Story of the 1st and 12th SS Panzer Divisions in the 1944 Normandy Campaign. Steelhurst: Spellmount. ISBN 1-873376-90-1.
Ripley, Tim (2000). SS Steel Storm: Waffen-SS Panzer Battles on the Eastern Front 1943—1945. Osceola, Wis: MBI Publishing. ISBN 978-0-7603-0937-7.
Rossino, Alexander B. (2003). Hitler Strikes Poland: Blitzkrieg, Ideology, and Atrocity. Lawrence, Kansas: University Press of Kansas. ISBN 0-7006-1234-3.
Stein, George H. (1984). The Waffen SS: Hitler's Elite Guard at War, 1939—1945. Ithaca, NY: Cornell University Press. ISBN 0-8014-9275-0.
Strauss, Herbert A (1999a). In the Eye of the Storm: Growing up Jewish in Germany, 1918—1943: A Memoir. Fordham University Press. ISBN 978-0-8232-1916-2.
Strauss, Lotte (1999b). Over the Green Hill: A German Jewish Memoir, 1913—1943. Fordham University Press. ISBN 978-0-8232-1919-3.
Sydnor, Charles (1990) [1977]. Soldiers of Destruction: The SS Death's Head Division, 1933—1945. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 0-691-00853-1.