12 правила за живот: Противотров за хаос.jpg) 12 правила за живот: Противотров за хаос (енгл. 12 Rules for Life: An Antidote to Chaos) јесте књига самопомоћи канадског клиничког психолога и професора психологије Џордана Питерсона из 2018. године. Пружа савете о животу у оквиру сажетих етичких принципа, психологије, митологије, религије и личних анегдота.[1] Књига је била на првом месту најпродаванијих књига у Канади, Сједињеним Америчким Државама и Уједињеном Краљевству, а продата је у више од три милиона примерака широм света. Питерсон је кренуо на светску турнеју ради промоције књиге, а био је примећен након интервјуа на Каналу 4 (енгл. Channel 4 News).[2][3] Критичари су похвалили савете у књизи: Једни су похвалили, други пак критиковали њен нетипични стил којим је написана, а његово схватање Бога наишло је на разне полемике. Књига је написана приступачнијим стилом писања од његове претходне академске књиге — Мапе значења: Архитектура веровања (1999) (енгл. Maps of Meaning: The Architecture of Belief). Као наставак претходне, нова Питерсонова књига Изван реда: Још 12 правила за живот (енгл. Beyond Order: 12 More Rules for Life) објављена је 2. марта 2021. Као и са прошлом, критичари су подељених мишљења у вези са овом књигом.[4][5][6][7] ПрегледПозадна.jpg) Питерсоново интересовање за писање књиге настало је хобија одговарања на питања постављним на порталу Куора (енгл. Quora); једно од таквих питања било је: „Које су то највредније ствари које би свао требало да зна?”, његов одговор[8] се састојао од 42 правила.[9] Питерсон је изјавио: „Ово није написано само за друге људе, ово је и упозорење за мене.”[10] 12 правилаКњига је подељена на поглавља, а сваки наслов представља једно од следећих дванаест животних правила:
СадржаjПримарна идеја књиге јесте да је „патња усађена у срж бића”. Иако то може бити неподношљиво, људи имају избор или да се предају, што је „самоубилачки гест” или да се суоче и то превазиђу.[11] Међутим, живећи у свету реда и хаоса[12], свако људско биће има „таму” која га може „претворити у чудовиште какво је способан да постане” како би задовољило свој мрачне импулсе у одређеним ситуацијама. Научни експерименти попут Невидљивог гориле теста показују да је перцепција прилагођена циљевима и да је боље тражити смисао, а не срећу. Питерсон напомиње[13]: „Добро је кад мислите да је смисао живота срећа, али шта се дешава кад сте несрећни? Срећа је велики нежељени ефекат. Када дође, прихватите је са захвалношћу. Али је пролазна и непредвидљива. Није нешто као чему треба стремити - зато што срећа није циљ. А ако је срећа сврха живота, шта се дешава кад си несрећан? Онда си ти неуспех.” Књига истиче да су људи рођени са осећајем за етику и сврху, и да би требало да преузму одговорност за тражењем смисла изван сопствених интереса (поглавље 8, правило 7: „Тежите ономе што је значајно, а не ономе што је пробитачно.” Такво размишљање огледа се и у савременим причама као што су Пинокио, Краљ лавова, Хари Потер, као и у древним причама из Библије.[14] „Исправите се и испрсите се” (поглавље 1, правило 1) значи „прихватити страшну животну одоворност”, жртвовати се[15], зато што се појединац мора уздихнути изнад самосажаљења и „да води свој живот на начин који захтева одбијање непосредног задовољења, како природних, тако и перверзних жеља.”[16] Поређење са неуролошким структурама и понашањем јастога користи се као природни пример за формирање друштвене хијерархије.[17][18][19] Остали делови књиге истражују и критикују стање младића; васпитање које занемарује полне разлике између дечака и девојчица (критика презаштићености и модела табуле расе у друштвеним наукама); мушко-женске односе; пуцњаве у школама; религију и морални нихилизам; релативизам; и недостатак поштовања према вредностима које гаји западно друштво.[20][21][22].[23] У последњем поглављу, Питерсон износи начине на које човек може да се избори са најтрагичнијим догађајима у свом животу, догађајима који су често изван контроле појединца. У њему описује сопствену, личну борбу након што је открио да му ћерка Михаила има ретку болест костију. [24] Поглавље је медитација о томе како гајити и неговати мале животне особине које се могу очувати (тј. „Мазити мачку када је сретнете”). Такође се наводи делотворан начин решавања потешкоћа: скраћивање временског обима одговорности (нпр. фокусирање на следећи минут, а не на следећа три месеца).[25] Норман Дојџ, канадски психијатар и психоаналитичар написао је предговор књиге.[26] Референце
Спољашње везе
|
||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
