Ђулио Ната

Ђулио Ната
Ђулио Ната
Лични подаци
Датум рођења	(1903-02-26)26. фебруар 1903.
Место рођења	Империја, Краљевина Италија
Датум смрти	2. мај 1979.(1979-05-02) (76 год.)
Место смрти	Бергамо, Италија
Образовање	Универзитет у Милану
Научни рад
Поље	органска хемија
Институција	Универзитет у Павији, Универзитет у Риму, Политехнички институти у Торину
Познат по	Зиглер-Ната катализатор
Награде	Нобелова награда за хемију (1963)
Званични веб-сајт
www.giulionatta.it

Ђулио Ната (26. фебруар 1903 — 2. мај 1979) је био италијански инжењер хемије и добитник Нобелове награде за хемију 1963. са Карлом Зиглером за рад на високим полимерима. Добио је и златну медаљу Ломоносова 1969.^[1]

Ната је рођен у Империји у Италији. Дипломирао је хемијско инжењерство на Универзитету у Милану 1924. године. Ту је 1927. положио испите за звање професора. Од 1929. до 1933. био је задужен и за физичку хемију на Природно-математичком факултету Универзитета у Милану. Године 1933. постао је редовни професор и директор Института опште хемије Универзитета у Павији, где је остао до 1935. године. Током овог времена почео је да користи кристалографију да разјасни структуре широког спектра молекула укључујући фосфин, арсин и друге. Те године именован је за редовног професора физичке хемије на Универзитету у Риму.^[1]

Од 1936. до 1938. прелази за редовног професора и директора Института за индустријску хемију на Политехничком институту у Торину. Године 1938. преузео је дужност шефа Катедре за хемијско инжењерство на Универзитету Politecnico di Milano, на помало контроверзан начин, када је његов претходник Марио Ђакомо Леви био приморан да се повуче због расних закона против Јевреја који су уведени у фашистичкој Италији.^[1]

Натин рад на Политехничком факултету у Милану довео је до побољшања ранијег рада Карла Зиглера и до развоја Зиглер-Ната катализатора. Добио је Нобелову награду за хемију 1963. са Карлом Зиглером за њихова истраживања високих полимера.

1935. Ната се оженио за Розитом Беати; она је дипломирала књижевност, сковала је термине „изотактички“, „атактички“ и „синдиотактички“ за полимере које је открио њен муж.^[2] Имали су двоје деце, Ђузепеа и Франку. Розита је умрла 1968.^[1]

Натта је 1956. године добио дијагнозу Паркинсонове болести. До 1963. године, његово стање је напредовало до те мере да му је била потребна помоћ сина и четворице колега да представи свој говор на Нобеловој церемонији у Стокхолму. Ната је умро у Бергаму у Италији у 76. години ^[1]

• C.E.H. Bawn (1979). „Giulio Natta, 1903—1979”. Nature. 280 (5724): 707. Bibcode:1979Natur.280..707B. doi:10.1038/280707a0 . 

• Giulio Natta on Nobelprize.org including the Nobel Lecture, December 12, 1963 From the Stereospecific Polymerization to the Asymmetric Autocatalytic Synthesis of Macromolecules