Јан Бранислав Мичатек
Јан Бранислав Мичатек (svk. Ján Branislav Mičátek; Мале Станковце (данас Тренчјанске Станковце), 19. новембар 1837 — Кисач, 24. јануар 1905) био је словачки учитељ, песник, национални радник, члан и један од оснивача Матице словачке. Младост и образовањеРођен у породици евангеличког учитеља Петра и Терезе (рођ. Лехотски). Основно образовање стекао је код оца у родном месту. Касније се породица преселила у Тренчин, где је отац 1848. године добио посао. Школске 1850/51. године похађао је приватну школу свештеника Карола Черна, а годину дана касније евангеличку гимназију у Модри. Потом је школске 1852/53. године поново похађао приватну школу у Тренчину, коју је држао свештеник Лацко. Када је након годину дана Лацко добио службу као капелан у месту Костолне Мичатек је заједно са њим напустио Тренчин. У периоду 1854–1857 похађао је студије реторике, поезије и филозофије у Модри, под менторством Јана Калинчјака, творца словачке романтичарске прозе. Учитељски испит положио је у Тренчину код декана Даниела Колењија, свештеника у Бецкову. Упркос противљењу оца 1857. године одлази у јужну Угарску, у село Лалић, где се запослио као помоћник учитеља Јозефа Годре.[1] Национално-просветна делатност у ВојводиниУ Лалићу је стекао значајно искуство у национално-просветитељском раду. Годра је у Мичатеку добио агилног и вредног помоћника не само у школи, већ и приликом организовања различитих активности, нпр. организовао је акцију сакупљања добровољних прилога за Матицу словачку. Осим тога лично је присуствовао тзв. Меморандумској скупштини Матице словачке у Турчјанском Светом Мартину 6–7. јуна 1861. године.[2] У Лалићу остаје све до 1862. године, када прелази у Кисач, где је добио место редовног самосталног учитеља. Са доласком Мичатека у Кисач долази до националног освешћивања Словака у месту. Блиско је сарађивао са свештеником и народним радником Јурајом Јесенским, а од 1862. године организовали су сакупљање добровољних прилога за Матицу словачку. Био је организатор аматерског позоришта у Кисачу и оснивач Словачког читалачког друштва (1862)[3] и библиотеке. Тиме је просветни рад у оквирима народног препорода добио конкретну форму.[4] Сам је наглашавао да је национални дух код Кисачана био занемарен, и да је владала велика бахатост у понашању. Зграда цркве била је пред урушавањем, у јединој школи било је 258 ученика, а црквена каса празна. Након смрти Јураја Јесенског у Кисачу је службовао свештеник Фридрих Штелцер. Због буђења словачке националне свести Мичатек је имао бројне сукобе са Штелцером, чије решавање се често завршавало на судовима.[5] Јан Мичатек је лично учествовао на многим манифестацијама народног и словачког карактера које су биле организоване у јужној Угарској у другој половини 19. века. На забави која је организована 25. новембра 1866. у Бачком Петровцу у кафани Карола Славке поводом прославе триста година од смрти Николе Шубића Зринског одржао је пригодни говор и након тога је рецитовао Сладковичеву песму Nehaňte ľud môj! (Не понижавајте мој народ). Због тога је био гоњен и саслушаван у периоду 25–28. марта 1867. заједно са директором позоришта у Петровцу Виктором Рохоњом, који је на споменутој забави рецитовао Халупкову песму Mor ho! (Мори га!).[2] Када је 1894. године започела оштра мађаризација Мичатек је присилно пензионисан због „недовољне родољубиве оданости према законитој власти“.[2] Публицистичка делатностЈан Мичатек је објавио свој први публицистички рад у новинама Pešťbudínske vedomosti 1863. године, из чега произилази да је његова јавна делатност почела тек након доласка у војвођанску средину.[6] Касније је био дописник неколико часописа и новина: Konfessionálna škola, Národnie noviny, Národný hlásnik, Obzor, Škola domáca, педагошког двонедељника Slovenský Národný učiteľ у Тренчину, а објављивао је и у годишњој периодици Slovenský kalendár. У Орлу је објавио 1871. године путописне фрагменте, у којима је описао своју посету Војној граници и Београду.[7] Писао је под псеудонимима: Báťa Jano, Branislav z Kysáča, Janko Branislav. Своје радове је објављивао и у српским листовима Јавор и Невен. Једна од његових малобројних објављених песама је и пригодна песма посвећена Јовану Јовановићу Змају, први пут објављена у листу Јавор 1874. године у броју 3.[8] Касније је била објављена у часопису Náš život (1933, година I, бр. 3 – 4, стр. 117 – 118). Мичатеку је Матица словачка поверила дужност да овом песмом поздрави Змаја приликом обележавања јубилеја – двадесет пет година песничког стваралаштва. Међутим, овлашћење Матице је примио са закашњењем, па није лично присуствовао прослави.[9] Након периода словачког националног препорода, првенствено за време матичног периода, Јан Мичатек је забележио 42 претежно ауторске валедикције (погребне песме) писане на библијском чешком језику и оновременом словачком језику под називом Morena / Čili odobierky pri príležitostách pohrebních / V cirkvách ev. dla A. vyz. v úžitku / V národe Slovenskom. / Z vätša póvodne spísal a skladal Ján Mičátek slovenský národní učitel na Kisáči / V Srbskej Vojvodine Roku Pána 1862. Ова збирка је имала значајан допринос подизању словачке националне свести у војвођанској средини. У том контексту је – пре свега у погребним песмама посвећеним конкретним особама – забележен однос према родном крају, прошлости народа, словачко-словенски патриотизам, као и историјске околности које су биле у тесној вези са особама и ситуацијама. Иако су погребне песме биле намењене уском кругу реципијената и нису имале шири друштвени домет, можемо их сматрати значајним књижевним наслеђем војвођанских Словака евангелика у другој половини 19 века.[10] Матица словачкаГодине 1863. учествовао је у оснивању Матице словачке у Мартину, чији је био члан[11] и повереник за Бачку и уопште за јужну Угарску. У име Словака из јужне Угарске послао је познато "писмо захвалности" бискупу Штефану Мојзесу, тј. Матици словачкој. Политички ангажманУчествовао је у изборним кампањама заједничких словачко-српских кандидата за посланике у Угарском сабору: Милоша Димитријевића (1865), Вилијама Паулини-Тота (1869), Михала Мудроња (1875) и Милоша Штефановича (1896). ПородицаЈан Бранислав Мичатек и Алжбета/Елизабета Маршал (1840 – 1878) су се венчали 26. новембра 1863. у Петровцу и имали су деветоро деце: Јана Светоплука (1864 – 1919), Терезу (1866 – 1929), Олгу (1867 – 1883), Карола Имриха (1869 – 1871), Владимира (1871 – 1922), Алжбету/Ержику (1872 – 1951), Људевита Милослава (1874 – 1928), Карола (1876 – 1877) и Људмилу (1878 – 1937). Убеђења и делатност Јана Мичатека су у значајној мери утицали на схватања и активност његове деце која су савршено испуњавала његово завештање. Владимир и Ержика су наставили са интензивним културно-просветним радом у Кисачу, Људевит (најмаркантнија личност војвођанских Словака почетком 20. века) са супругом Штефанијом међу Словацима у Новом Саду, док је Јан Светоплук био свештеник међу америчким Словацима. СмртЈан Мичатек је преминуо 24. јануара 1905. у Кисачу. Само дан пре тога на изборима за Угарски сабор у изборној јединици у Кулпину изабран је заједнички кандидат Срба и Словака Милан Хоџа. Велики допринос овом политичком успеху дао је и Мичатек. Сахрани је присуствовао Хоџа и многи истакнути представници Словака и Срба.[12] ЗначајЈозеф Маљијак сматра Јана Мичатека једним од заслужних народних радника, који су својом ревносном активношћу допринели масовном изразу црквено-народне свести словачког народа у Бачкој. Наглашава да је „својом публицистичком активношћу био добродошла подршка књижевним установама и словачким новинама".[13]Јан Чајак сврстава Мичатека међу „родуверне“ вође, знамените учитеље и „несаломиве“ Словаке заједно са петровачким учитељем Каролом Лехотским и Фердинандом Рохоњом, учитељем из Гложана.[14] Захваљујући свом неуморном националном и културно-просветном раду Јан Мичатек је био једна од централних личности културног и просветног живота Кисачана и војвођанских Словака у другој половини 19. века. Види јошРеференце
Спољашње везе |
||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
