Идеју за писање Апела дали су Немци, у окупираној Србији, одмах по избијању устанка, крајем јула 1941. године. Они су на тај начин покушавали да у јавности створе утисак како је српска интелигенција против устанка. Текст Апела написало је Комесаријат просвете у Комесарској управи, на челу са Велибором Јонићем и његовим замеником Владимиром Велмар-Јанковићем. У Апелу се српски народ позивао да се „свим снагама залаже за ред и мир, јер се само на тај начин може успешно остварити национална обнова отаџбине“.
Потписивање списка
Заједно са Апелом био је направљен и списак људи - научних, културних, политичких и јавних личности, који би требало да га потпишу. Тај списак је био предат полицији и Драгом Јовановићу, управнику града Београда. Он је поједине са списка позивао у зграду Општине и тамо им објашњавао ратну ситуацију, последице немира, говорио о репресалијама које ће задесити Србе ако они не пруже помоћ и др. Они који после овог убеђивања нису желели да потпишу, били су изложени психолошком притиску, страху од последица и директној принуди.
Упркос свим притисцима, многе јавне личности су одбиле да потпишу Апел, а најпознатији међу њима су били — Иво Андрић, Милош Ђурић, Исидора Секулић, Миливоје Костић, Војислав Радовановић, Сретен Стојановић и др. Остала је и позната епизода са професором Милошем Ђурићем, који је на наговор Милоја Милојевића, угледног професора и композитора да потпише Апел, одговорио речима: Лако је теби, ти у дипле свираш, али ја предајем етику! Професор Ђурић је убрзо потом пензионисан, а касније је био и заточен у Бањичком логору.[3] Неки потписници Апела, као што су Александар Белић, Михаило Илић, Виктор Новак, Вељко Петровић, Јован Ердељановић и Иван Ђаја, који су касније изразили резервисаност према „новој Србији“ или Немачкој, су новембра 1941. ухапшени и заточени неколико месеци у логору Бањица.
Списак потписника
На списку потписника који је одштампан испод текста „Апела српском народу“ се између осталих налазе имена следећих особа:
