Термин Кнежевина Велс (енгл.Principality of Wales, вел.Tywysogaeth Cymru) се понекад користи, иако Принц од Велса нема никакву улогу у власти Велса. Велс никад није био суверена држава иако је краљ Грифид ап Луелин био на власти на данашњој територији Велса и 1056. године Енглеска је признала суверенитет Велса. 1282. године краљ Енглеске, Едвард I, побједио Луелина II тако да је Велс до данас под енглеском суверенитетом, али је задржана традиционална титула независне краљевине. Велшки закони су тек замијењени енглеским 1535—1542. године. Године 1999. основан је Велшки парламент (енгл.National Assembly for Wales, вел.Cynulliad Cenedlaethol Cymru) са ограниченим правима у одлучивању на локалном нивоу. Главни град Велса од 1955. је Кардиф.
Већина Велса је брдовита, посебно у средишњем и сјеверном дијелу. Планински врхови су се формирали за вријеме задњег леденог доба, када је Британско острво било прекривено ледом. Највећи врх је Сновдонија који је на 1.085 m надморске висине.
Најстарији трагови насељености датирају из палеолита. У раздобљу 2000—500. п. н. е. Британска острва су била насељена Иберима. Око 600. п. н. е. на острва су се населили Келти који су дошли у два селидбена таласа. У другом таласу долазе Бретонски Келти који насељавају Енглеску, Велс и шкотску равницу.[4] С временом, Келти свладавају иберско становништво и намећу се као владајућа аристократија.
Велс никад није био суверена држава иако је краљ Грифид ап Луелин био на власти на данашњој територији Велса и 1056. године Енглеска је признала суверенитет Велса.
Велс је изгубио политичку независност 1282. када је краљ Енглеске Едвард I побиједио Луелина II тако да је Велс до данас под енглеском суверенитетом, али је задржана традиционална титула независне краљевине. Велшки закони су замијењени енглеским тек 1535—1542. године. Године 1999. основан је Велшки парламент (енгл.National Assembly for Wales, вел.Cynulliad Cenedlaethol Cymru) са ограниченим правима у одлучивању на локалном нивоу.
Дијелови Велса су индустријски развијени још од 18. века. Рударство је у 19. вијеку привлачило доста емиграната, у регију сјеверно од Кардифа. Вађење угаља, гвожђа, живе, бакра и злата је било заступљено. Због врсте земље, пољопривреда није развијена, док је узгајање стоке било развијеније. Велс, због својих националних паркова и природе привлачи велики број туриста, који играју велику улогу у мањим срединама.
Становништво
Према подацима из 2001, Велс је тада имао 2.903.085 становника. Да је независна држава био би на 134 месту. 25% становништва није рођена у Велсу, углавном су из Енглеске, док је само 2% становништва рођено ван Уједињеног Краљевства.
Енглески језик говоре скоро сви становници, који је дефакто главни језик. Поред енглеског, око 20% становништва говори и велшки језик, који је такође службени језик.
Најраспрострањенија религија у Велсу је хришћанство (72%). Велшка презбитеријанска црква је највећа. Настала је од Велшке методистичке цркве у 18. вијеку коју је присвојила црква Енглеске 1811. године. Око 2% становништва нису хришћани, док је 18% без религије.
Davies, Russell (2015). People, Places and Passions:" Pain and Pleasure": A Social History of Wales and the Welsh, 1870–1945. University of Wales Press.
I.Ll. Foster & Glyn Daniel (eds) (1965) Prehistoric and early Wales (Routledge and Kegan Paul)
Frances Lynch, Stephen Aldhouse-Green; Jeffrey L. Davies (2000). Prehistoric Wales. Sutton Publishing. ISBN978-0-7509-2165-7.
Pitts, M. (July—August 2006). „Sensational new discoveries at Bryn Celli Ddu”. British Archaeology. 6 (89).Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
J.A. Taylor., ур. (1980). Culture and environment in prehistoric Wales. ISBN978-0-86054-079-3.. (BAR British series 76).
Jenkins, Geraint H. (1987). The foundations of modern Wales, 1642–1780. Clarendon Press, University of Wales Press. ISBN978-0-19-821734-3.
Johnes, Martin. (2010). „For Class and Nation: Dominant Trends in the Historiography of Twentieth-Century Wales.”. History Compass. 8 (11): 1257—1274. doi:10.1111/j.1478-0542.2010.00737.x.
Koch, John T. (2006). Celtic Culture: A Historical Encyclopedia. ABC-CLIO.
John Edward Lloyd (1911). A history of Wales: from the earliest times to the Edwardian conquest. Longmans, Green & Co.
Withey, Alun. "Health, Medicine and the Family in Wales, c. 1600-1750." (2009). online[мртва веза]
Chambers, Paul; Thompson, Andrew (2005). „Coming to Terms with the Past: Religion and Identity in Wales”. Social Compass. 52 (3): 337—352. S2CID144090402. doi:10.1177/0037768605057879.
Davies, Ebnezer Thomas (1965). Religion in the Industrial Revolution of South Wales. U. of Wales Press.
Jenkins, Geraint H. (1978). Literature, religion and society in Wales, 1660-1730. University of Wales Press.
Brut y Tywysogyon or The Chronicle of the Princes. Peniarth Ms. 20 version, ed. and trans. T. Jones [Cardiff, 1952]
Annales Cambriae. A Translation of Harleian 3859; PRO E.164/1; Cottonian Domitian, A 1; Exeter Cathedral Library MS. 3514 and MS Exchequer DB Neath, PRO E. Annales Cambriae: A Translation of Harleian 3859 ; PRO E. 164/1 ; Cottonian Domitian, A1 ; Exeter Cathedral Library MS.3514 and MS Exchequer DB Neath, PRO E. 164/1. Castle Studies Research. 2007. ISBN978-1-899376-81-0.
Giles, John Allen, ур. (1841), „The Works of Gildas”, The Works of Gildas and Nennius, London: James Bohn
Jones, Barri; Mattingly, David (1990), An Atlas of Roman Britain, Cambridge: Blackwell Publishers (објављено 2007), ISBN978-1-84217-067-0
Laing, Lloyd (1975), „Wales and the Isle of Man”, The Archaeology of Late Celtic Britain and Ireland, c. 400–1200 AD, Frome: Book Club Associates (објављено 1977), стр. 89—119
Laing, Lloyd; Laing, Jennifer (1990), „The non-Romanized zone of Britannia”, Celtic Britain and Ireland, c. 200–800, New York: St. Martin's Press, стр. 96—123, ISBN978-0-312-04767-2