Међународна готика

Међународна готика је раздобље и фаза у готској уметности која се развијала у Бургундији, Бохемији и Француској као и северној Италији од касног 14. века до раног 15. века.

Карактеристике и неки од најзначајнијих представника

Сликарство у доба позне готике и ране ренесансе развијало се главним центрима у Италији; Ђото, Чимабуе, Доменико Гирландајо, Фра Анђелико, Низоземској; Јан ван Ајк, Хијеронимус Бош, Рохир ван дер Вејден и његов ученик Ханс Мемлинг као и други познати сликари из доба готике и ране ренесансе.

Сликарство касне готике или како се још зове и међународна готика или, готика „меког стила“ као и „лепог стила“ карактерише се одликама општеважећег стила, смислом за анегдоту, љубављу према природи и студијама животиња и биља, јевљају се тежње за осетљивошћу и префињаношћу а прегиби на одорама постају мекани, пластични тако да пластичност прожима целу фигуру која се компонује у благо повијеном „S“облику док су лица мекано модулисана а у фигури свеца доминира љубазни израз лица са погледом који је загледан у посматрача или у даљину^[1]. Јављају се следеће карактеристике;