Палестинско право на повратак

Палестинско право на повратак је политички став или принцип према којем палестинске избеглице, избеглице прве генерације (око 30.000 до 50.000 људи још увек живих, ажурирано: 2012.^{[ажурирање]}),^[1][2] као и њихови потомци (око 5 милиона људи ажурирано: 2012.^{[ажурирање]}),^[1] имају право на повратак и право на имовину коју су они сами или њихови преци оставили или били приморани да напусте на подручју данашњег Израела и палестинских територија (обе раније део британског мандата Палестине), као део палестинског протеривања и одласка 1948, као резултат палестинског рата 1948, и због Шестодневног рата 1967.

Термин је формулисан по први пут 27. јуна 1948. од стране посредника Уједињених нација Фолкеа Бернадота,^[3] заговорници права на повратак сматрају да је то људско право, чија је примењивост и генерално и посебно на Палестинце заштићена међународним правом.^[4] Ово гледиште сматра да они који одлуче да се не врате, или за које повратак није изводљив, треба да добију компензацију уместо тога. Заговорници тврде да је опозиција Израела у супротности са његовим Законом о повратку који свим Јеврејима даје право да се трајно населе, док Палестинцима ускраћује било какво упоредиво право.^[5] Противници права на повратак сматрају да је то нереалан захтев без основа за тражено у међународном праву и да би ситуација у којој Израел апсорбује око пет милиона Палестинаца, са већ постојећом великом арапском популацијом у земљи, довела до пропасти „јеврејске државе“.^[6] Влада Израела не гледа на пријем палестинских избеглица у њихове бивше домове у Израелу као на право, већ као на политичко питање које треба решити као део коначног мировног решења.^[7][8]