Светско првенство у фудбалу 1934. године је друго овакво такмичење, које се одржало од 27. маја до 10. јуна у Италији. Одлуку о одржавању светскога првенства у Италији донела је ФИФА у октобру 1932. године. Први пут је првенство одржано у Европи.
За ово светско првенство први пут су одржане квалификације за учешће на главном турниру. Квалификације су играле 32 репрезентације са свих континената, а 16 их се такмичило на завршном турниру. Домаћин Италија постала је по први пут победник првенства, играјући у финалу против репрезентације Чехословачке резултатом 2:1, што је био први тријумф једне европске екипе.
Ово светско првенство било је јединствено по томе што је бранилац титуле са Светског првенства 1930., репрезентација Уругваја, одбила учествовати у Европи у знак протеста што је већина европских репрезентација одбила путовати на Светско првенство 1930. у Уругвају. Касније се није догодило да бранилац титуле одбије учешће на следећем светском првенству. Још једна занимљива чињеница је да су и домаћини такмичења, Италијани, морали играти у квалификацијама, што је ФИФА одмах затим, а пре Светског првенства 1938. у Француској избацила и одлучила да се земља домаћин аутоматски квалификује.
Само десет од укупно 32 репрезентације које су играле у квалификацијама нису биле европске, а само су четири, од шеснаест квалификованих за главни турнир нису биле из Европе. Последње место у главном турниру додељено је репрезентацији САД после победе у Риму над репрезентацијом Мексика, и то само три дана пре почетка главног турнира.
За такмичење треба нагласити и да је домаћин Италија (у којој је тада био на власти фашистички режим) у сврху пропаганде своје власти и појачања изгледа за победу на светском првенству, ангажовала пар аргентинских репрезентативаца за свој тим. Исти играчи су на прошлом Светском првенству 1930. играли за Аргентину. То су били Енрике Гвајта и Рајмундо Орси, играчи италијанског порекла. Акција је обављена уз велике протесте аргентинских фудбалских кругова.
Турнир се одржао по куп систему. У случају нерешеног резултата играју се продужеци, а ако и после продужетака остане нерешен резултат, игра се нова утакмица. Осам европских репрезентација: Аустрије, Чехословачке, Немачке, Мађарске, Италије, Шпаније, Шведске и Швајцарске, прошле су у четвртфинале.
У четвртфиналу је одиграна прва поновљена утакмица у историји светских првенстава. Након нерешене утакмице између Италије и Шпаније у којој ни продужеци нису одлучили победника (у то време се нису изводили једанаестерци који би одлучили победника), одиграли су још једну утакмицу у којој је Италија победила 1:0, а истим је резултатом победила и Аустрију у полуфиналу и тако осигурала место у финалу. Чехословачка се пласирала у финале победом над Немачком од 3:1 у полуфиналу.
Финале се играло на Стадиону Националне фашистичке партије (итал.Stadio Nazionale P.N.F.). Чехословачка је повела у седамдесетом минуту, да би пред сам крај Италијани изједначили, а касније у продужецима дали још један гол за победу и трофеј.
Италијански вођа Бенито Мусолини искористио је домаћинство за промоцију фашистичке партије. Такође, Италији су биле наклоњене и судије, као нпр. у четвртфиналу против Шпаније, када је швајцарски судија Рене Мерсе фаворизовао домаћина, да би му касније Фудбалски савез Швајцарске доживотно забранио суђење због фаворизовања једне од екипа на терену. Слично суђење је виђено и у финалу када је судио Швеђанин Иван Еклинд.
