Бандера е роден во Галиција, која тогаш била дел од Австроунгарија како Кралство Галиција и Лодомерија, во семејство на источно-католички свештеник. По Првата светска војна и распадот на Австроунгарија, во Галиција била формирана краткотрајната Западноукраинска Народна Република, анектирана од Полска по Полско-украинската војна (1918–1919). Во овој период Бандера се радикализирал. Полските власти не му дозволиле да студира во Чехословачка, па се запишал на Политехничкиот универзитет во Лавов, каде што основал украински националистички организации. Во 1934 година го организирал атентатот на полскиот министер за внатрешни работи Бронислав Перацкиј, поради што бил осуден на смрт, но казната му била заменета со доживотен затвор. По германско-советската инвазија на Полска во 1939 година бил ослободен од затвор и се преселил во Краков, во германската окупациска зона.
Бандера ги собрал околу себе германските воени кругови кои ја фаворизирале украинската независност и организирал експедициски групи на ОУН. Кога Германија ја започнала инвазијата на Советскиот Сојуз, тој подготвил „Акт за обновување на украинската држава“, која предвидувала соработка со нацистичка Германија.[5][6] Оваа идеја не била прифатена од нацистичките власти и кога Бандера одбил да се откаже од неа, Гестапо го уапсиле и ставиле во домашен притвор,[7] а подоцна и во концентрациониот логор Заксенхаузен.[8] Во 1944 година Германија, која сè повеќе губела од сојузниците, го ослободила Бандера за да помогне да се одврати напредувањето на советските сили. Тој започнал да работи со новоформираниот Украински главен ослободителен совет, кој работел нелегално. По Втората светска војна, Бандера се населил со своето семејство во Западна Германија, од каде продолжил да раководи со ОУН и соработувал со неколку антикомунистички организации, како што се Антиболшевичкиот блок на нациите,[9][10] како и со британското разузнавање.[9] Во 1959 година Бандера бил отруен со цијанид од агенти на КГБ во Минхен.[11][12]
На 22 јануари 2010 година претседателот на Украина во заминување Виктор Јушченко постхумно ја доделил титулата Херој на Украина на Бандера.[13] Одликувањето било осудено од Европскиот парламент,[14]Русија,[15] полски и еврејски политичари и организации.[16][17][18] Премиерот Виктор Јанукович го прогласил одликувањето за неважечко бидејќи Бандера никогаш не бил државјанин на Украина, што е услов за добивање на титулата. Ова било потврдено и од суд во април 2010 година,[19] а одликувањето било официјално одземено во јануари 2011 година.[20] Предлог за признавање на Бандера бил отфрлен од украинскиот парламент во август 2019 година.[21]
Бандера останува многу контроверзна личност во Украина;[22][23][24] додека некои Украинци го слават како ослободител кој се борел против советските, полските и германските држави и се обидел да воспостави независна Украина, од други Украинци и од Полјаци и Руси тој е осудуван како фашист[25] и воен злосторник,[25] кој со своите следбеници (Бандеровци) е во голема мера одговорен за масакри на полски цивили[26] и делумно за холокаустот во Украина.[27][28][29][30]
Наводи
↑ 1,01,1Marples, David R. (2006). "Stepan Bandera: The Resurrection of a Ukrainian National Hero. Europe-Asia Studies. 58 (4): 555–566. doi:10.1080/09668130600652118. "A Second Extraordinary Congress of the OUN in April 1941 formally elected Bandera the leader of this more militant wing. As the head of terrorist activities in the recent past, he was considered the natural choice."
↑Breitman, Richard (2010). Hitler's Shadow: Nazi War Criminals, U.S. Intelligence, and the Cold War. DIANE Publishing. p. 82. ISBN9781437944297. "Bandera was, according to his handlers, 'a professional underground worker with a terrorist background and ruthless notions about the rules of the game. ... A bandit type if you like, with a burning patriotism, which provides an ethical background and a justification for his banditry. No better and no worse than others of his kind ... .'"
↑Snyder, Timothy (24. februar 2010). „A Fascist Hero in Democratic Kiev“. The New York Review of Books (англиски). Посетено на 8. januarja 2019. Проверете ги датумските вредности во: |access-date=, |date= (help)
↑Киричук Юрій.Історія УПААрхивирано на 14. oktober 2007.. — Тернопіль: Редакційно-видавничий відділ управління по пресі, 1991.
↑БАНДЕРА СТЕПАН АНДРІЙОВИЧ (украински). Посетено на 6. januarja 2018. Проверете ги датумските вредности во: |accessdate= (help)
↑ 9,09,1Častiji, Ruslan Viktorovič (2007). Stepan Bandera : mify, legendy, deĭstvitelʹnostʹ. Harkov: Folio. стр. 382. ISBN978-9660336568. OCLC83597856.
↑Стецько, Я. И. З ідеями Степана Бандери за його життя і по смертi. — 2008. — str. 179−201
↑Christopher Andrew in Vasilij Mitrohin, The Sword and the Shield: The Mitrokhin Archive and the Secret History of the KGB, Basic Books, 1999. ISBN0-465-00312-5, str. 362.
↑Кондратюк Костянтин. Новітня історія України. 1914–1945 рр.. — Львів: Видавничий центр ЛНУ імені Івана Франка, 2007. — 261 с.
↑Henryk Komański & Szczepan Siekierka, Ludobójstwo dokonane przez nacjonalistów ukraińskich na Polakach w województwie tarnopolskim w latach 1939–1946 (2006) 2 dela, 1182 strani, na str. 203
↑Grzegorz, Rossolinski (2014). Stepan Bandera : the life and afterlife of a Ukrainian nationalist : Fascism, genocide, and cult. Stuttgart: Ibidem-Verlag. ISBN9783838206868. OCLC880566030.
↑Arad, Yitzhak (2009). Holocaust in the Soviet Union. Lincoln: University of Nebraska Press. стр. 89. ISBN9780803222700. OCLC466441935.