Андроник Манојлов Палеолог

Андроник Палеолог
Млади Андроник са родитељима и браћом
Лични подаци
Датум рођења	1400.
Место рођења	Монемвасија, Византијско царство
Датум смрти	4. март 1429.(1429-03-04) (25/26 год.)
Место смрти	Солун, Млетачка република
Породица
Родитељи	Манојло II Палеолог Јелена Драгаш
Династија	Палеолози

Андроник Палеолог (грч. Ανδρόνικος Παλαιολόγος) је био византијски деспот који је управљао Солуном (1408—1423). Био је син византијског цара Манојла II (1391—1425) из династије Палеолога и српске принцезе Јелене Драгаш. Услед османске опсаде Солуна и велике глади у граду, Андроник га је предао Млечанима 1423. године, након чега се повукао са власти и замонашио.

Рођен је у Цариграду, као једно од десеторо деце, цара Манојла II и царице Јелене Драгаш (ћерке Константина Драгаша (Дејановића)), обласног господара који је владао источном Македонијом. По мајчиној линији Андроник је био чукунунук краља Србије Стефана Дечанског (1322—1331) чија се ћерка удала за севастократора Дејана (родоначелника Дејановића и оца Константина Дејановића Драгаша) и по тој основи потомак Немањића. Поред Андроника, цар Манојло II и царица Јелена Дејановић имали су још неколико деце.

Андроник Палеолог био је византијски кнез и последњи византијски намесник Солуна са титулом деспота (despotēs), од 1408. до 1423. године.

Андроник се родио 1403. године и био је син византијског цара Манојла II Палеолога и његове супруге царице Јелене Драгаш. Његов деда по мајци био је српски феудални господар Константин Драгаш. Његова браћа су били цареви Јован VIII Палеолог и Константин XI Палеолог, као и Теодор II Палеолог, Димитрије Палеолог и Тома Палеолог, који су владали као деспоти у Мореји. Као дете је прележао болест од које су умрли његове две сестре и браћа (Михајло и Константин). Међутим, он није успео да се у потпуности опорави од ње и до краја свог живота је био крхког здравља, да би на крају развио непознату, али тешку болест, вероватно губу или гихт.

Након смрти свог брата од стрица Јована (VII) (цар 1390, деспот 1403—1408) 1408. године, отац му је доделио титулу деспота (despotēs) и као осмогодишњака га је поставио за господара Солуна. Пошто је још био малолетан, првих година тамошње владавине, до 1415/1416. године, био је под старатељством генерала Димитрија Ласкариса Леонтара.

Након доласка султана Мурата II (1421—1451) на власт 1421. године, дошло је до обнове османских сукоба са хришћанским државама на Балкану. На удару су се нашле Српска деспотовина и Византијско царство, а Цариград и Солун су се нашли под опсадом. Док опсада односно блокада Цариграда није имала изгледа да доведе до предаје града, дотле је блокада Солуна, започета 1422. године, већ после годину дана успела да исцрпе град. Безизлазност ситуације и велика глад у граду, покренули су деспота Андроника да отпочне преговоре са Млечанима о њиховом преузимању града. Договор је постигнут и Млечани су 1423. године преузели Солун.^[1] Њихово запоседање града, довело је до рата са султаном Муратом II који је исцрпљени град видео као свој сигуран плен. Сукоби су настављени, а Османлије су 1430. године заузеле град на јуриш.

Његова судбина након предаје Солуна је нејасна, са опречним извештајима у изворима. Савремени венецијански Морозинијев кодекс помиње заверу коју је предводио деспот Андроник за предају Солуна Турцима. Завера је откривена у новембру 1423. године и деспот Андроник и његове присталице су прогнани, при чему је деспот Андроник послат у Науплију у Мореји, а његове присталице у Ситију на Криту, Андрос и друга места.^[2] Према грчком научнику Апостолосу Вакалопулосу,^[3] Византијски извори не помињу Андроникову умешаност у заверу, и бележе различите судбине за њега: Лаоник Халкокондил бележи да је отишао у Мантинеју у Мореји, где је и умро; Теодор Спандун пише да је пловио за Венецију, али је умро током путовања; Сфранцес тврди да се замонашио у манастиру Христа Пантократора у Цариграду, где је и умро 1429. године и сахрањен поред свог оца; бројни други извори, укључујући Псеудо-Сфранцеса, тврде да се замонашио у Светој Гори, тачније у манастиру Ватопед, где је и умро.^[4][5]

Деспот Андроник се 1424. године замонашио и у манастиру је преминуо 04.03.1429. године.

• Nicol, Donald M. (1993). The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. изд.). Cambridge University Press. 
• Mertzios, Konstantinos. . Μνημεία Μακεδονικής Ιστορίας [Monuments of Macedonian History] (PDF) (in Greek) (Second ed.). . Thessaloniki: Society for Macedonian Studies. 2007 [1949]. ISBN 978-960-7265-78-4.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
• Necipoğlu, Nevra (2009). Byzantium between the Ottomans and the Latins: Politics and Society in the Late Empire. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-40388-8.
• Setton, Kenneth M. (1978). The Papacy and the Levant (1204–1571), Volume II: The Fifteenth Century. Philadelphia: The American Philosophical Society. ISBN 0-87169-127-2. 
• Vacalopoulos, Apostolos E (1973). History of Macedonia 1354–1833. Translated by Peter Megann. . Thessaloniki: Institute for Balkan Studies. Archived from the original on 23 April 2016. Retrieved 12 March 2017.
• Gilliland Wright, Diana (22 June 2010). "Surprised by Time". blogger.com. Retrieved 26 January 2024.