Арсен Карађорђевић
Арсеније Карађорђевић (Темишвар, 4/16. април 1859 — Париз, 19. октобар 1938) био је Карађорђев унук и син кнеза Александра Карађорђевића и кнегиње Персиде (рођене Ненадовић), рођени брат краља Петра I. Биографија  Школовао се у Паризу и Петрограду где је и добио високо војничко образовање, на Константинској официрској академији. Академију је заврио са чином коњичког потпоручника 1877. године после чега је служио у Руској војсци. Од 1883. до 1885. године служио је као официр француске војне експедиције у Тонкину. Током борби био је рањаван али је показао изванредну храброст о којој је писала тадашња француска штампа. Четири наредне године проводи у Петровграду а онда ступа у Легију странаца. Поред храбрости показао је и изванредно командовање. Отац му је преминуо 1885. Из неког разлога кнез Александар Карађорђевић није био задовољан ни њиме, ни његовим старијим братом Петром, па их је у тестаменту обојицу искључио из наследства и скоро све оставио свом средњем преживелом сину Ђорђу. Пре своје смрти Ђорђе је очевину оставио Арсену. Овај податак је Арсенов син кнез Павле пронашао тек око 1970. године у архивама свог оца, и на основу докумената из те архиве је закључио да је Ђорђе изгледа био најспособнији међу браћом.[1] Оженио се кнегињом Аурором Павловом Демидов ди Сан Донато 1. маја 1892. године у Петрограду, и са њом имао сина Павла. Сматрало се да се Арсен њоме оженио у Кијеву, али је његов син Павле током преписке са Костом Ст. Павловићем рекао да је то грешка, и да су се заправо венчали у Петрограду.[2] 1895. се развео од кнегиње Ауроре, која је 1905. преминула. Сина Павла поверавају кнезу Петру који је живео у Женеви. Оженио се по други пут Гитом Генчић која се након пада Обреновића развела од Ђорђа Генчића и по трећи пут удала за брата краља Петра Првог. У руско-јапанском рату 1905. године командује коњичким пуком. У боју код Мукдена исказује велику храброст и била одликован највишим руским одликовањем - златном сабљом и бива унапређен у чин генерала, начелника кавалериске дивизије. У мају 1911. приступа организацији "Црна рука". У Првом и Другом балканском рату учествовао је као командант коњичке дивизије и борио се, као и увек у првим редовима, у биткама код Куманова, Битоља и Брегалнице. Након показане храбрости био је веома популаран у народу да је чак постао проблем за краља Петра I, који је затражио да му се нареди да оде из Србије. Разочаран одлази у Русију где поново учествује у борбама и то као генерал Царске гарде. Након октобарске револуције бива ухапшен и суди му се пред совјетски суд грађана и војника. Након ослобађајуће пресуде напушта Русију и остатак живота проводи у Француској. Последњи пут борави у Београду након атентата на краља Александра. Био је учесник девет ратова и имао је четрнаест двобоја. Од свих официра у српској историји имао је највећи број одликовања. Након смрти у Паризу, његов син Павле Карађорђевић, тада први намесник, уз највише државне почасти сахранио га је у крипти цркве Св. Ђорђа на Опленцу. Ђорђе Генчић је преминуо истог дана кад и он. Титуле и признања
ОдликовањаДомаћа одликовања
Медаље и споменице
Страна одликовања
Породично стабло
Занимљивости
Референце
ЛитератураСпољашње везе
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
.png){kind=small}
Portal di Ensiklopedia Dunia
