Видео-умјетност

Видео-уметност (лат. videre=видети) уметничка форма у којој је електронски генерисана слика основни елеменат. Јавља се паралелно у Сједињеним Државама и Европи у Њемачкој половином 1960-их као врста нових медија у уметности у оквиру ликовних уметности као појам који означава варијације и форме у видеу и видео-инсталацијама.^[1]

Основни материјали су електронска камера повезана са магнетоскопом, а који је повезан са телевизијским монитором и преноси снимљену слику. 1963. године, америчко-јужнокорејски уметник Нам Џун Пајк у изложби „Музика и електронска телевизија” у галерији Parnass de Wuppertal, у Вурпелталу у Немачкој излаже тринаест телевизора који репродукују откуцаје и линије електронске материје без икакве стварне слике. Од те прве изложбе Пајк дефинише главне осовине те тада нове уметности, а то су: експериментисање полазећи од механичких елемената електронског уређаја, деструкција популарне телевизијске иконографије и довођење у питање улоге гледаоца у друштву комуникације. Значајни доприноси видео-уметности долазе и од Волфа Востела, који исте године ради на електронским деколажима, пренесеним из контекста његових ранијих дела, односно деколажа плаката. Оба ова уметника су почела у клими флуксуса и хепенинга. Ова уметност се проширила по западу од 1977. године и презентирана је у документима. Последњих година се поред монитора користе и видео-бимови и пројектори.

Као што је техника колажа замијенила уљане боје, тако ће и катодна цијев замијенити (сликарско) платно.

— Нам Џун Пајк

Годином почетка видеоумјетности каткад се узима 1963, када Вулф Вастел излаже рад „TV De-Collage” и када Нам Џун Пајк по први пут у галерији Парнас у Вуперталу излаже своје експерименте с катодном цеви телевизора.^[2][3] Узме ли се као почетак видеоуметности тренутак када видео постаје приступачнији и његова употреба распрострањенија – што је довело до тога да су се у седамдесетим годинама многи аутори окушали у том медију – може се говорити о 1965. години када Сони издаје први преносни видеоуређај.^[4]

Како је бављење видеоуметношћу све присутније, тако су се почеле организовати и разне изложбе посвећене новом медију. Већ 1968. одржане су изложбе у многим земљама, од Аргентине, Аустрије, Данске, Немачке, Шпаније, Швајцарске, Канаде и Велике Британије до Јапана и САЂа.^[4] У Сједињеним државама одржане су, на пример 1969. године, изложбе Медијум је Медијум у организацији бостонског WGBH ТВ-а и ТВ као стваралачки медијум у Хауард Вајс галерији у Њујорку. Прва видеогалерија отворена је у Диселдорфу 1968. године на подстицај Гарија Шума. Такође, већ 1972. године видео се појављује на Венецијанском бијеналу.^[5]

Развија се друкчији однос према јавној телевизији која се проматрала као објективан медијум, за разлику од видеа који је сматран субјективним. Видео се супротставља државној телевизији, што повлачи за собом и његову револуционарну улогу. Сматрало се да ће, једном када видео постане широко доступан, сви постати уметници, то јест да ће „наступити време уметности без уметника – када ће сви радити уметност”.^[6] Вера Хорват-Пинтарић у тексту „Видеокултура или повратак изворима” поставља тезу како се видеом уметници и неуметници постављају на исту медијску раван те да се на тај начин медијум деспецијализовао и демократизовао.^[7]

Видеоуметност се од филмске уметности разликује у неколико битних карактеристика. Видеоуметност је често везана за галеријски простор и сличне институције те поседује друкчију квалитет од филмске слике. Разликује се у осветљењу и оштрини, али и у самом утиску који се жели оставити и оставља на проматрача. Сматра се засебним жанром од експерименталног филма.^[8]

Будући да видео настаје и успоредно се развија с концептуалном уметношћу, то јест у време нове уметничке праксе, могу се установити два смера бављења видеом: визуелно и невизуелно. Визуелно бављење видеом подразумева истраживање видеа као медија, док други смер подразумева бележење акције у целости њезина трајања. Видео не тежи ка стварању друге стварности, већ постојећу стварност проверава, анализира и истражује.^[6]

Видео уметност као медијум такође се може комбиновати са другим облицима уметничког изражавања као што је уметност перформанса. Ова комбинација се такође може назвати „уметношћу медија и перформанса“^[9] када уметници „разбијају калупе видеа и филма и проширују границе уметности“.^[9] Са повећаном способношћу уметника да набаве видео камере, уметност перформанса почела је да бива документована и да се дели са великим мноштвом публике.^[10] Уметници као што су Марина Абрамовић и Јулај експериментисали су са видео снимањем својих перформанса током 1970-их и 1980-их. У делу под насловом „Енергија одмора“ (1980) и Јулај и Марина су суспендовали своју тежину тако да су затегли лук и стрелу уперену у њено срце, Јулај је држао стрелу, а Марина лук. Комад је био 4:10, што је Марина описала као „перформанс о комплетном и потпуном поверењу“.^[11]

Други уметници који су комбиновали видео уметност са уметношћу перформанса користили су камеру као публику. Кејт Гилмор је експериментисала са позиционирањем камере. У свом видеу „Било шта“ (2006)^[12] она снима свој комад извођача док непрестано покушава доћи до камере која је уперена у њу. Током тринаестоминутног видеа, она наставља да везива комаде намештаја док непрестано покушава да дође до камере. Гилморе је својој уметности додала елемент борбе који се понекад намеће сам;^[13] у свом видеу „Моја љубав је сидро“ (2004)^[14] она је оставила своју ногу цементу док се није осушио пре него што је покушала да се ослободи пред камером.^[15] Гилмор је рекла да је опонашала стилове изражавања из шездесетих и седамдесетих година прошлог века са изворима надахнућа попут Марине Абрамовић док свом раду додаје екстремизам и борбу.^[16]

Неки уметници су експериментисали са простором комбинујући видео уметност и уметност перформанса. Рагнар Кјартансон, исландски уметник, снимио је читав музички видео са 9 различитих уметника, укључујући и њега самог, који се снимао у различитим собама. Сви уметници могли су да се чују путем слушалица како би могли заједно да свирају песму, комад је назван „Посетиоци“ (2012).^[17]

Неки уметници, као што су Џеки Ервајн и Викторија Фу, експериментисали су комбинујући филм од 16 mm, филм од 8 mm и видео записе како би искористили потенцијални дисконтинуитет између покретне слике, музичке партитуре и наратора да поткопају било какав осећај линеарног наратива.^[18]

Као уметници у последњим годинама овдје спадају:

Видео-умјетност на Викимедијиној остави.

• Sanja Iveković-Sweet violence
• Dalibor Martinis
• Ladislav Galeta