Вилијам Голдинг
Вилијам Џералд Голдинг (енгл. William Golding; Њуквеј, 19. септембар 1911 — Перанарвортал, 19. јун 1993), био је британски романописац, песник и добитник Нобелове награде за књижевност 1983. године. Најпознатији је по свом роману Господар мува. Добитник је и награде Booker Prize из 1980. године за књижевност. Голдинг је добио титулу витеза 1988. године.[1][2][3] Он је био члан Краљевског књижевног дружтва.[1] Године 2008, часопис Тајмс је рангирао Голдинг на треће место њиховог списка „Педесет највећих британских писаца од 1945”.[4] Брасенос колеџ из Оксфорда има истраживачке позиције именоване у његову част у области уметности, хуманистичких и друштвених наука. БиографијаМладостВилијам Голдинг је рођен у кући своје баке по мајци, на адреси Маунтвајз 47, Сент Колумб Мајнор, у Њуквеју,[5] у Корнвалу,[6] гдје је у дјетињству провео многе празнике. Одрастао је у породичној кући у Молбороу, у Вилтширу, гдје је његов отац радио као магистар наука у гимназији (од 1905. године до пензионисања). Алек Голдинг, отац младог Вилијама, био је социјалиста са јаком посвећеношћу научном рационализму. Млади Вилијам Голдинг и његов брат Џозеф су похађали школу у којој је предавао њихов отац. Њихова мајка, Милдред, одржавала је кућу на адреси Грин бр 29, у Молбороу, и давала подршку борцима за давање права гласа женама. Године 1930, Голдинг се уписао на Универзитет у Оксфорду, Колеџ Брејсноз, гдје је током двије године пратио предавања из природних наука, да би се на крају пребацио на енглеску књижевност. Дипломирао је у љето 1934. године, а нешто касније исте године у Лондону је изашла његова прва књига, Пјесме. Голдинг је био активан као борац за животињска права. Брак и породицаГолдинг је био верен за Моли Еванс, жену из Марлбороа, коју су волела оба његова родитеља.[7] Међутим, раскинуо је веридбу и оженио се са Ен Брукфилд, аналитичком хемичарком,[8] 30. септембра 1939. Они су имали двоје деце, Дејвида (рођеног септембра 1940) и Џудит (рођене јула 1945).[6][9] Учествовање у ратуТоком Другог свјетског рата, Голдинг се борио у Краљевској морнарици,[10] а за кратко је учествовао и у потјери и потапању најмоћнијег њемачког ратног брода, Бизмарка. Учествовао је и у искрцавању у Нормандији, командујући бродом који је испаљивао салве ракета на плаже, а затим и у поморској акцији код Валхерена у којој су потопљена 10 од 27 пловила.[11][12] „Криза”Голдинг је имао проблематичан однос са алкохолом; Џуди Карвер примећује да је њен отац био „увек веома отворен, иако жалостан, у погледу проблема са пићем“.[13] Голдинг сугерише да га је његова самоописана „криза“, у којој је алкохолизам играо главну улогу, мучила целог живота.[14] Џон Кери у својој биографији помиње неколико случајева опијања, укључујући Голдингово искуство 1963; док је био на одмору у Грчкој (када је требало да заврши свој роман The Spire), након што је радио на свом писању ујутру, одлазио би у своју омиљену „кафану“ да пије у подне.[15] До вечери би прешао на узо и бренди; он је стекао репутацију локалног „изазивања експлозија“.[15] Нажалост, коначно објављивање The Spire следеће године није помогло Голдинговој борби са алкохолом; то је имаоло управо супротан ефекат, са заједљиво негативним критикама о роману у BBC радио емисији које су озбиљно утицале на њега.[16] Након објављивања Пирамиде 1967. године, Голдинг је доживео озбиљну ауторску блокаду: резултат безбројних криза (породичне анксиозности, несанице и општег осећаја потиштености).[14] Голдинг је на крају постао неспособан да се носи са оним што је сматрао интензивном реалношћу свог живота, а да претходно није попио велике количине алкохола.[17] Тим Кендал сугерише да се ова искуства манифестују у Голдинговом писању као лик Вилфа у Људима од папира; „остарели романописац чија су путовања оптерећена алкохолом широм Европе финансирана континуираним успехом његове прве књиге“.[18] До краја 1960-их, Голдинг се ослањао на алкохол – који је називао „старим, старим анодином“.[19] Његови први кораци ка опоравку произашли су из његовог проучавања списа Карла Јунга, а у оном што је назвао „пријем у учеништво“ он је отпутовао у Швајцарску 1971. да лично види Јунгове пејзаже.[20] Исте године је почео да води дневник у који је бележио и тумачио своје снове; последњи запис је из дана пре његове смрти, 1993. године, а том том делу је до тада било на хиљаде страница.[16] Криза је неизбежно утицала на Голдингов рад, а његов следећи роман, Видљива тама, биће објављен дванаест година после Пирамиде; далеко од плодног аутора који је написао шест романа за тринаест година од почетка своје каријере.[14] Али, упркос томе, степен Голдинговог опоравка је очигледан из чињенице да је ово био само први од шест даљих романа које је Голдинг завршио пре своје смрти.[20] ДелоРоман који је Голдингу донео светску славу, Господар мува, најпре је одбијен од стране 21 издавача пре него што га је објавио Faber & Faber. Ово дело се често пореди са Дефоовим романом Робинсон Крусо. Међутим, оно је настало као "одговор" на дечији роман Р. М. Балентајна Корално острво: Прича о Тихом океану (The Coral Island: A Tale of the Pacific Ocean). Обе књиге имају исти заплет и имена два лика, али ту се њихове сличности завршавају.[21] СмртГодине 1985. Голдинг и његова супруга су се преселили у Перанавортал, близу Трура, у Корнвалу, гдје је након осам година умро од срчаног удара, 19. јуна 1993. године. Покопан је на сеоском гробљу у Баверчоку, у Јужном Вилтширу (у близини границе округа Хемпшир и Дорсет). За собом је оставио нацрт за роман Питија, чија радња се дешава у античком Делфију, а који је објављен постхумно. Битнија дјела
Референце
Литература
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
