Свјатлана Алексијевич
Свјатлана Аљаксандравна Алексијевич (блр. Святлана Аляксандраўна Алексіевіч; Станислав, 31. маја 1948) белоруска је новинарка и књижевница која ствара на руском језику. За своје „полифонијско писање, које представља споменик патњи и храбрости нашег доба” 8. октобра 2015. додељена јој је Нобелова награда за књижевност.[1][2] ПореклоРођена је 31. маја 1948. године од оца Белоруса и мајке Украјинке[3] из Галиције. После очеве демобилизације пресељавају се у Минск. Родитељи књижевнице су радили као сеоски учитељи. Године 1965. завршила је средњу школу у Копаткевичима, у Гомељској области. Радила је као васпитачица, наставница историје и немачког језика у школама Мозирског рејона, новинарка Припјатске правде (рус. Припятская правда) у Наровљу. Године 1972. завршила је факултет журналистике Белоруског државног универзитета и почела да ради у Мајаку комунизма[4] (рус. Маяк коммунизма) - регионалних новина у Берјози, у Брестској области. Године 1983. по препоруци Аљасја Адамовича, Јанка Бриља, Васиља Бикова и Васиља Витке примљена је у Удружење књижевника СССР. Од почетка 2000. је живела у Италији, Француској, Немачкој. Од 2013. године поново живи у Белорусији.[5] Члан је Управе Удружења књижевника Белорусије, потпредседник Међународног ПЕН-клуба, а од 26. октобра 2019. године је председник Белоруског ПЕН-центра.[6] Политички је ангажована. СтваралаштвоСвојим учитељима Алексијевичева назива Аљасја Адамовича и Васиља Бикова - познате белоруске књижевнике.[7] Њена прва књига Отишао сам из села (рус. Я уехал из деревни) је уништена 1976. године у процесу пред штампу, будући да је оштро критиковала комунистички режим и тадашњу агрополитику државе.[8] Након тога је било још покушаја писања, али књиге нису објављене. Прва објављена књига Алексијевичеве је Рат нема женско лице (рус. У войны не женское лицо) 1987, а написана је три године раније. Писана је у жанру уметничке и документарне прозе, у којој су сакупљене медицинских сестара, жена-пилота, жена-снајпера, преводитељки, докторки, везисткиња - свих жена које су учествовале у рату и остављале трага у њему. Издање из 1980. године[9] штампано је у 2.000.000 примерака и снимљен је по њему документарни серијал (1981-1984). Након тога су се ређале књиге: Последњи сведоци: књига прича за одрасле (рус. Последние свидетели: книга недетских рассказов) 1985, Дечаци од цинка (рус. Цинковые мальчики) 1989, посвећена совјетској улози у рату у Авганистану,[10] Зачарани смрћу (рус. Зачарованные смертью) 1993, која се бави феноменом самоубистава у СССР, Чернобиљска молитва (рус. Чернобыльская молитва) 1997, која се бави сведоцима Чернобиљске катастрофе, ликвидаторима, њиховим породицама, члановима породица преминулих ликвидатора, пребеглим становништвом из Чернобиља.[11] Књиге Светлане Алексијевич су преведене на енглески, француски, немачки, шведски, пољски, кинески, норвешки и друге језике. Укупан тираж страних издања Чернобиљске молитве је прешао 4.000.000 примерака.[12] Нобелова наградаУ 2013. години Светлани Алексијевич је измакла Нобелова награда за књижевност, коју је тада примила канадска књижевница Алис Монро.[13] У 2015. Алексијевичева је добила Нобелову награду за књижевност са формулацијом за њено вишегласно стваралаштво - споменик страдању и храбрости у наше време. Свјатлана Алексијевич је прва добитница Нобелове награде у историји независне Белорусије. Први пут после 50 година таква награда је додељена књижевнику документарне прозе и први пут у историји је Нобелова награда за књижевност припала професионалном новинару[14]. Књижевна дела
Алексијевичева је ауторка и 3 драме, од којих су две настале по њеним књигама Рат нема женско лице и Марјутка о епоси стаљинизма.[15] КритикеУ образложењу Шведске академије, која је Алексијевичевој доделила Нобелову награду налази се следеће:
Критичари су углавном позитивно оцењивали стваралаштво Светлане Алексијевич, наводећи да једним неистрошеним жанром описује појаве које су ретки смели да помињу и да се њима баве.[16] Помешане су критике на рачун њеног политичког активизма. Подржала је протесте у Белорусији 2020-2021. против белоруског председника Александра Лукашенка.[17][18] Везе са СрбијомКњиге Светлане Алексијевич су преведене на српски језик и објављене у издавачкој кући Лагуна и Дерета, непосредно по додели Нобелове награде за књижевност 2015. године[19]. На књижевним сусретима у Београду 2018. године, гостујући у Удружењу књижевника Србије, проф. др Иван Чарота је упитан да ли ће у Србији бити заступљенија белоруска књижевност после Нобелове награде додељене белоруској књижевности. Професор је одговорио да неће бити заступљенија и да је појава превођења дела Алексијевичеве стихијска. Такође је додао да су дела Алексијевичеве настала и превођена са руског, а не белоруског језика.[20] Награде
Референце
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
