Након смрти владике Севастијана Скопскога1905. изабран је и посвећен у Цариграду за владику скопске епархије.[3] Био је трећи владика Србин након укидања Пећке патријаршије. Током његовога вршења дужности настављен је активан црквени, национални и просветни рад у Македонији.[3] Иако је постојао бугарски терор све више се народ у Македонији враћао у српску црквену организацију напуштајући Бугарску егзархију.[3] Вићентије је играо истакнуту улогу у координацији српске четничке акције у Македонији. Током 1907. међу организаторима српске четничке акције дошло је до поделе на две струје, на конзулатску и митрополитску струју.[4] Вићентије се налазио на челу митрополитске струје и настојао је да потпуно преузме руковођење над револуционарном организацијом и школством у Македонији.[4] До тада су српски конзули управљали револуционарном организацијом и просветом. Митрополитска струја имала је подршку опозиционе штампе у Србији, а на сличан начин српској дипломатији се супростављао и рашко-призренски владика Нићифор Перић.[4] Ипак већ крајем 1907. конзулска струја је однела превагу. Преместили су неколико учитеља наклоњених Вићентију и спречили су повезивање Вићентија и Нићифора Перића.[4]
Смрт и наслеђе
Крајем 1915. Бугарска се укључила у Први светски рат и уследило је повлачење српске војске и окупација Србије. Вићентије се тада повукао у Призрен, где су га Бугари ухапсили и спроводили у Бугарску.[3] Међутим на путу од Урошевца до Гњилана опљачкали су га и убили. Његов леш није никада пронађен, али се препричавало да је леш након убиства био спаљен.[3] Годишњица његове смрти обележена је 15. децембра1940.[5]
