Последње борбе у западном Повардарју

Последње борбе у западном Повардарју
Време	17. новембар 1905.
Место	Поменово
Узрок	Борба за Македонију
Исход	нерешено
Територијалне; промене	борба са Бугарима за Повардарје
Сукобљене стране
Српска четничка организација	ВМОРО
Команданти и вође
Панта Радосављевић-Дунавски; Раде Радивојевић	поручник Константинов
Јачина
непознато	непознато
Жртве и губици
без погинулих	без погинулих

Дана 16. и 17. новембра 1905. дошло је до борбе код села Поменова (Велешка област), у коме су се налазиле бугарске чете потпоручника Константинова и Тодора Дачова. Српске чете, које су предводили нови шеф Горског штаба, поручник Панта Радосављевић-Дунавски и војвода Раде Радивојевић (познат у као Душан Вардарски), нису успеле да, неопажене, опколе Поменово. Њих је приметила бугарска стража и отворила ватру. То је омогућило Бугарима да се једним делом повуку на доминантну узвисину, а другим делом зађу у бок српских чета. Нашавши се у унакрсној ватри, Дунавски је заповедио повлачење на суседни врх. Тако су се српске чете извукле без губитака, које исто тако нису имали ни Бугари. За неуспех у овој борби Дунавски криви недисциплиноване и неискусне четнике, као и неискуство војвода Душана Вардарског, који се као учитељ није снашао у оваквој ситуацији. Поред тога он подвлачи и своје непознавање терена, што је одлучило исход борбе. Дунавски наводи да је за десет дана бављења у Велешкој кази имао три борбе и две чарке за Бугарима. Осетивши се угроженим, Бугари су у своја села довели Турске посаде, а исто је учињено и у српским селима сем Габровника. Ово је омело рад српских чета и за извесно време онемогућило њихов опстанак у Велешкој кази.^[1]