Вуелта а Еспања 2023. било је 78. издање етапне бициклистичке трке, једне од три гранд тур трке — Вуелта а Еспање. Старт трке био је 26. августа 2023. у Барселони, док је последња етапа вожена 17. септембра до Мадрида.[1] Осим Шпаније, рута је пролазила кроз Андору и Француску.[2]
Укупна дужина трке износила је 3.153.8 km, вожена је 21 етапа, уз два дана одмора, након девете и након етапе 15. Етапе су биле класификоване као четири равне, двије равне са циљем на успону, шест брдских, седам планинских, један екипни и један индивидуални хронометар.[3][4] Вожено је укупно 48 успона, од чега 5 специјалне категорије укључујући Алто де л‘Англиру и Кол ди Турмале, 13 прве категорије, 8 друге и 22 треће категорије.[5] Успон Кол ди Турмале био је означен као Чима Алберто Фернандес и на њему се додјељивало највише бодова за брдску класификацију.[6] Укупно је циљ десет етапа био на успону, од чега двије на успону специјалне категорије.
Екипни хронометар на отварању у Барселони је вожен по ноћи и по киши, због чега су возачи критиковали организаторе, а Евенепул је изјавио да је рута била опасна, да им је вода ишла у лице и да су једва видјели пут испред себе, истичући да бициклисти нису мајмуни у циркусу.[8]Сеп Кус је узео лидерску мајицу на осмој етапи, а на етапи 13 је Евенепул отпао на 87 km до циља и завршио је 27 минута иза групе.[9] Возачи Јумбо—визме, Кус, Вингегор и Роглич су били на прва три мјеста у генералном пласману, са предношћу испред осталих, али су Вингегор и Роглич нападали на брдским етапама и смањивали заостатак иза Куса. Након што су Роглич и Вингегор напали на етапи 17 до успона Алто де л’Англиру, Вингегор је дошао на осам секунди заостатка, а навијачи су били љути, док су и бројни бициклисти на трци истакли да би вољели да Кус освоји.[10] Послије етапе 17 из тима су наредили Вингегору и Рогличу да возе за Куса,[11] који је освојио трку 17 секунди испред Вингегора и минут испред Роглича, чиме је Јумбо—визма постао други тим у историји чији су возачи заузели сва три мјеста на подијуму на једној гранд тур трци и први након тима Кас на Вуелти 1966.[12]Кејден Гроувс је освојио класификацију по поенима, Евенепул брдску класификацију и награду за најагресивнијег возача, Ајусо класификацију за најбољег младог возача, док је тим Јумбо—визма освојио тимску класификацију. Евенепул и Гроувс су остварили по три етапне побједе.
На трци су учествовала 22 тима, са по осам возача.[13] Свих 18 ворлд тур тимова имало је аутоматску позивницу и били су обавезни да учествују;[14] два најбоља про тур тима за претходну сезону такође су имали аутоматску позивницу за све ворлд тур трке,[15] док је организатор трке — Amaury Sport Organisation, имао право да додијели још двије вајлд кард позивнице.[16]
Године 2019. донесено је правило да најбољи про тур тим у рангирању има загарантовано учешће на свакој ворлд тур трци наредне сезоне, а другопласирани има загарантовано учешће на свим једнодневним ворлд тур тркама.[17] Током 2022. донесено је правило о испадању два најслабија тима из ворлд тура на крају периода бодовања од три године, за период од 2020. до 2022. године, када тимовима истичу трогодишње лиценце, након чега је донесено правило да два најбоља про тур тима имају загарантовано учешће на свим ворлд тур тркама, а трећи на једнодневним тркама током наредне сезоне.[18] На крају 2022. из ворлд тура испали су Лото—дестини и Израел—премијер тех, док су у ворлд тур ушли Аркеа—самсик и Алпесин—декунинк.[19] Лото—дестини и Тотал енержис су били најбољи про тур тимови на крају сезоне и имали су загарантовано учешће на свим ворлд тур тркама, док је Израел—премијер тех имао загарантовано учешће на једнодневним ворлд тур тркама,[20] као и на свим етапним тркама осим гранд тур трка према посебном донесеном правилу.[21] Специјалне позивнице су објављене 8. марта 2023. године, а добили су их Бургос БХ и Каха рурал—сегурос РГА, док позивнице поред Израел—премијер теха нису добили шпански тимови Еускалтел—еускади и Керн фарма који су учествовали на трци 2022.[22]
Од 176 возача, њих 58 су возили Вуелта а Еспању по први пут.[23] Најмлађи дебитант је био Лени Мартинез, док су међу осталим дебитантима били Сијен Ојтебрукс, Оскар Онли, Еди Данбар, Филипо Гана и Филипо Цана.[23] Возачи који су наступили долазили су из 30 држава.[24] Шест држава је имало преко десет возача: Француска (30), Шпанија (28), Белгија (19), Италија (17), Холандија (11) и Њемачка (10). Уједињено Краљевство је имало осам, Аустралија седам, а Колумбија и Португалија по шест.[24] најмлађи возач био је Лени Мартинез из Групаме—ФДЈ, са 20 година и 46 дана, док је најстарији био Данијел Наваро из Бургос БХ тима, са 40 година и 39 дана.[25]Луис Леон Санчез је стартовао своју 31 гранд тур трку, највише од свих возача који су возили, од чега је Вуелта а Еспању стартовао по 14 пут, један пут мање од Иманола Ервитија.[26] Прије почетка трке, Данијел Наваро је изјавио да ће завршити каријеру на крају сезоне и да ће возити Вуелту по последњи пут.[27]
Укупан новчани фонд на Вуелта а Еспањи 2023. износио је 1.118.205 евра.[29] Побједник је добио 150.000, другопласирани 57.985, трећепласирани 30.000, док су сви возачи који су завршили од 10 до 20 мјеста у генералном пласману добили по 3.800 евра. Побједник брдске класификације добио је 13.000, другопласирани 6.600, а трећепласирани 3.500.[30] Побједници класификације по поенима и за најбољег младог возача добили су по 11.000 евра, другопласирани 5.000, а трећепласирани 2.000,[29] најагресивнији возач цијеле трке добио је 3.000 евра, побједник тимске класификације 12.500, другопласирани тим 7.500, трећепласирани 5.500, а награде су добијали тимови до осмог мјеста.[30] Лидер генералног пласмана добијао је по 500 евра дневно, лидери брдске и класификације по поенима по 100 евра, лидер класификације за најбољег младог возача по 70 евра, док је најагресивнији возач на свакој етапи добијао по 200 евра.[29] Најбољи тим на свакој етапи добијао је 400 евра, другопласирани 200, а трећепласирани 100.[30] Уколико је исти возач био лидер двије или више класификација, новац су дијелили по пола лидер класификације и возач који је носио мајицу за лидера на тој етапи, јер је лидер носио другу мајицу.[30]
Побједник сваке појединачне етапе добијао је 11.000 евра, другопласирани 5.500, трећепласирани 2.700, а новац је добијало првих 20 возача на етапи, са тим да су возачи од 10 до 20 мјеста добијали по 360 евра.[29] Првопласирани преко успона Чима Алберто Фернандес добио је 1.000 евра, а другопласирани 520, првопласирани преко успона специјалне категорије добијао је 920 евра, а другопласирани 615, првопласирани преко успона прве категорије добијао је 460 евра, а другопласирани 310, првопласирани преко успона друге категорије добијао је 230 евра, а другопласирани 155, док је првопласирани преко успона треће категорије добијао 115 евра, а другопласирани 80.[30] Првопласирани преко пролазних циљева на свакој етапи добијао је по 550 евра, другопласирани 180, а трећепласирани 95.[30]
Највећи фаворити су били побједник Тур де Франса 2023. Јонас Вингегор, побједник Вуелта а Еспање 2022. Ремко Евенепул и троструки побједник Вуелта а Еспање и побједник Ђиро д’Италије 2023. Примож Роглич.[31] Међу другим фаворитима су били Енрик Мас и Хуан Ајусо који су завршили на подијуму на трци 2022. као и Герент Томас, који је завршио на другом мјесту на Ђиро д’Италији 2023.[32] Међу фаворитима у борби за првих десет били су Микел Ланда, Жоао Алмеида, Александар Власов, Еди Данбар и Филипо Цана.[33] На трци је дебитовао Сијен Ојтебрукс, који је 2022. освојио Тур де л’Авенир и медији у Белгији су га назвали „следећи Евенепул“.[34][34]
На Вуелта а Еспањи, као и на друге двије гранд тур трке, додјељују се четири различите мајице за четири класификације, а поред четири главне, постоје још двије класификације за које се не додјељују мајице већ су бројеви возача које носе друге боје како би се разликовали од осталих.[58]
Прва и најважнија класификација био је генерални пласман; побједник генералног пласмана је и побједник трке. Пласман се рачунао тако што се на времена возача остварена на првој етапи, додају времена остварена на свакој наредној.[59] Три првопласирана возача на свакој етапи добијали су временску бонификацију од 10, 6 и 4 секунде, као и секунде бонификације од 6, 4 и 2 секунде на одређеним пролазним циљевима и бонификације од 6, 4 и 2, односно 3, 2 и 1 секунду на одређеним брдским циљевима, у зависности од категорије успона.[60][61] На етапама 4, 5, 6, 7, 9, 11, 12, 16, 17, 19 и 21 додјељивале су се секунде бонификације на пролазном циљу, а на етапама 2, 3, 8, 13, 14, 15, 18 и 20 додјељивале су се секунде бонификације на успонима.[62] Возач са најмањим укупним временом је лидер генералног пласмана и побједник Вуелте на крају трке,[59] а током трке носи црвену мајицу.[63] У случају да два или више возача имају исто вријеме, рачунају се стотинке остварене на хронометрима, а ако су изједначени и послије тога, рачунају се позиције на свакој етапи, а уколико су и даље изједначи, побједник је возач који заврши на бољој позицији на последњој етапи.[59]
Једна од другостепених класификација била је класификација по поенима. Возачи су добијали поене на свакој етапи, а до 2021. на свакој етапи се добијао исти број поена, због чега су класификацију освајали возачи који су се борили за генерални пласман.[64] Систем је промијењен 2021. и број поена који се додјељује зависи од типа етапе.[65]
На равним етапама добијало се највише поена, да би се пружила већа шанса спринтерима, а поене је добијало првих 15 возача: 50, 30, 20, 18, 16, 14, 12, 10, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2;[59]
На средње тешким брдским етапама разлика између поена је била мања, јер се очекивало да у борби буду возачи којима класификација по поенима није примарни циљ, поене је такође добијало првих 15 возача: 30, 25, 22, 19, 17, 15, 13, 11, 9, 7, 6, 5, 4, 3, 2;[59]
Број поена који се додјељивао на тешким брдским етапама и на хронометру је био мањи, а поене је добијало такође првих 15 возача: 20, 17, 15, 13, 11, 10, 9, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1.[59]
На пролазним циљевима бодове је добијало првих пет возача: 20, 17, 15, 13 и 10.[59] Лидер класификације по поенима од 2023. носи тамно зелену мајицу, док је до 2023. носио зелену мајицу. Уколико су возачи изједначи по броју бодова побједник је возач са више етапних побједа, а ако су изједначени и по томе, побједник је возач који је побиједио на више пролазних циљева, а ако су изједначени и након тога, побједник је возач који је боље пласиран у генералном пласману.[59] У случају да возач заврши ван временског лимита, али му буде дозвољено да остане у трци, бришу му се сви бодови које је освојио у класификацији.[59]
Једна од другостепених класификација била је и брдска класификација, за коју су се поени додјељивали првим возачима који пређу преко назначених успона.[59] Успони су били категоризовани у пет категорија:
Чима Алберто Фернандес: додјељивао се само на највишем успону на трци, а 2023. то је био Кол ди Турмале, док је поене добијало шест првопласираних возача (20, 15, 10, 6, 4, 2);[59]
Специјална категорија: поени су се додјељивали за шест првопласираних возача (15, 10, 6, 4, 2, 1), а 2023. су била четири успона;[59]
Прва категорија: поени су се додјељивали за пет првопласираних возача (10, 6, 4, 2, 1), а 2023. је било 13 успона;[59]
Друга категорија: поени су се додјељивали за три првопласираних возача (5, 3, 1), а 2023. било је осам успона;[59]
Трећа категорија: поени су се додјељивали за три првопласираних возача (3, 2, 1), а 2023. била су 22 успона.[59] Лидер брдске класификације је носио тачкасту мајицу током трке (бијела мајица са плавим тачкицама).[66] Уколико су возачи изједначи по броју бодова, побједник је возач који је прешао први преко успона Чима Алберто Фернандес, а уколико ниједан од возача који су изједначени није прешао први преко тог успона, рачуна се број првих мјеста на успонима специјалне категорије, а затим на успонима прве, друге и треће категорије, а ако су изједначени на свим успонима, побједник је возач који је боље пласиран у генералном пласману.[59] У случају да возач заврши ван временског лимита, али му буде дозвољено да остане у трци, бришу му се сви бодови које је освојио у класификацији.[59]
Четврта мајица која се додјељивала је за најбољег младог возача. Лидер се одлучивао по оствареном времену, исто као и за генерални пласман. Такмичили су се само возачи млађи од 25 година, односно на трци 2023. сви возачи који су били рођени послије 1. јануара 1998.[6] Лидер је носио бијелу мајицу током трке.[6]
Једна од класификација је била тимска класификација, која се рачунала тако што су се сабирала времена прва три возача из сваког тима на свакој етапи посебно; времена су се додавала на претходна и сабирала се, а лидер је био тим са најмањим укупним временом.[6] У случају истог времена два или више тимова, побједника би одлучивао број првих мјеста у тимској класификацији на етапама, након чега би се гледао број других мјеста, па трећих итд. а уколико би били изједначени по свему, одлучио би пласман возача тих тимова у генералном пласману.[6] Возачи који возе за водећи тим носе црвене бројеве на мајицама.[6] Уколико тим остане на трци са мање од три возача, брише се из тимске класификације.[6]
Последња класификација је била за најагресивнијег возача. На свакој етапи осим на последњој и на хронометрима, судије које су чинили технички директори, а којима је пресједавао генерални директор, бирале су по три возача за које су сматрали да заслужују награду на тој етапи, након чега су гледаоци путем интернета и телефона гласали а добитник награде је био возач са највише гласова на тој етапи.[6] У случају изједначеног броја гласова, генерални директор је одлучивао побједника.[6] Возач који је изабран за најагресивнијег на етапи, добијао је жути број на церемонији наредног дана, пред почетак следеће етапе.[6] На последњој етапи, судије су бирале најагресивнијег возача цијеле трке.[6]
На екипном хронометру на првој етапи се нису додјељивали поени за брдску и класификацију по поенима, али су на другој етапи возачи из тима ДСМ—фирмениш носили мајице за лидера тих класификација, Ромен Барде је носио мајицу за лидера класификације по поенима, а Шон Флајн за лидера брдске класификације, док је Макс Пул носио бијелу мајицу за лидера класификације за најбољег младог возача умјесто Лоренца Милезија који је носио мајицу за лидера трке.[68]
На трећој етапи, Хавијер Ромо је носио бијелу мајицу за лидера класификације за најбољег младог возача умјесто Андрее Покола који је носио мајицу за лидера трке.[5]
На четвртој етапи, Лени Мартинез је носио бијелу мајицу за лидера класификације за најбољег младог возача умјесто Ремка Евенепула који је носио мајицу за лидера трке, док је Едуардо Сепулведа носио тачкасту мајицу за лидера брдске класификације, такође умјесто Евенепула.[69]
На петој и шестој етапи, Лени Мартинез је носио бијелу мајицу за лидера класификације за најбољег младог возача умјесто Ремка Евенепула који је носио мајицу за лидера трке.[70]
На седмој и осмој етапи етапи, Хуан Ајусо, који је био трећепласирани у класификацији за најбољег младог возача, носио је бијелу мајицу јер је првопласирани Лени Мартинез носио мајицу за лидера трке, а другопласирани Ремко Евенепул је носио мајицу националног шампиона Белгије.
^У марту 2022. недељу дана након почетка инвазије Русије на Украјину, Свјетска бициклистичка унија (UCI) забранила је такмичење тимовима из Русије и Бјелорусије, док је учешће на тркама руских и бјелоруских возача који возе за тимове који су регистровани у другим државама било дозвољено, али без истицања националних симбола.[72][73] У мају 2023. донесена је одлука да сви бициклисти из Русије и Бјелорусије могу да учествују на Свјетском првенству и осталим такмичењима предвиђеним за државе, као „неутрални индивидуални спортисти“, без националних симбола.[74]
^Weislo, Laura (31. 3. 2023). „2023 Vuelta a España route”. cyclingnews.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 25. 6. 2023. г. Приступљено 27. 1. 2025.
