Гајо Војводић
Гајо Војводић (Грађани, код Цетиња, 9. мај 1914 — Мељине, код Херцег Новог, 27. мај 1988) био је учесник Народноослободилачке борбе и генерал-потпуковник ЈНА. БиографијаРођен је 9. маја 1914. у Грађани, код Цетиња. Потицао је из чиновничке породице Ника Војводића. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Цетињу и Пећи. Током студија на Правном факултету у Београду, припадао је револуционарном студенстком покрету.[1][2] За време одслужења војног рока у Југословенској војсци, завршио је школу резервних официра, а 1941. био је учесник Априлског рата.[3] Након окупације Југославије, 1941. активно се укључио у акције на припреми устанка у родном крају. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је јуна 1941. године. Током Тринаестојулског устанка учествовао је у акцијама Радомирско-грађанског партизанског одреда, чији је био командант, а потом у Љуботињско-грађанској чети, чији је био командир.[2][3] Учествовао је у нападу на Пљевља 1. децембра 1941. године. Заједно са осталим борцима Ловћенског партизанског одреда 21. децембра 1941. ушао је у састав тада формиране Прве пролетерске ударне бригаде, када је постављен за командира Прве чете Првог црногорског (ловћенског) батаљона. Касније је постављен за заменика команданта батаљона.[3] Марта 1943, током битке на Неретви, пребачен је у Трећу пролетерску санџачку ударну бригаду, где се налазио на дужности команданта Првог батаљона. Са овом бригадом прошао је кроз борбе на Сутјесци, а од јула 1943. до августа 1944. налазио се на дужности руководиоца обавештајног рада 17. источнобосанске дивизије. Септембра 1944. постављен за команданта Четврте српске ударне бригаде, са којом је учествовао у борбама за ослобођење Београда.[3] Децембра 1944. отишао је на школовање у Совјетски Савез, где је у Москви завршио Вишу војну академију Ворошилов. Након повратка у Југославију, наставио је професионалну војну службу у Југословенској армији, где је завршио Школу оператике на Вишој војној академији ЈНА. Налазио на одговорним дужностима, био је командант Прве пролетерске дивизије, начелник штаба армије и војне области, помоћник команданта армије, предавач на Ратној школи ЈНА и др. Активна служба у ЈНА престала му је 1972. у чину генерал-потпуковника.[1][2][3] Поред војних дужности, неколико година је руководио радом Савеза извиђача Србије, а на његову иницијативу је Савеза извиђача постао део организације Покрет Горана, ради заједничког деловања на очувању животне средине.[4] Активно се бавио публицистичким радом. Објавио је око 25 библиографских јединица у облику чланака и записа о догађајима у рату, посебно о својим саборцима. Године 1986. објавио је књигу Прича једног пролетера. Бавио се и преводилачким радом са руског језика, а објавио је превод књиге Битка за Москву.[4] Умро је 27. маја 1988. године. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су – Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом и др.[5][2] Референце
Литература
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
