Герасим (патријарх јерусалимски)
Патријарх Герасим (грч. Πατριαρχης Γερασιμος; рођ. Константинос Протопапа, ,11. фебруара 1841. Пелопонез, 11. , 9. фебруар 1897, Јерусалим) - епископ Јерусалимске и Антиохијске Православне Цркве, патријарх града Јерусалима и целе Палестине (1891-1897), патријарх антиохијски и свега Истока (1885-1891). БиографијаБио је синовац лидског архиепископа Герасима. По обичају братства Светог гроба, као дете је био позван у Палестину да се припреми за духовну каријеру. Студирао је на Богословској школи манастира Часног Крста у Јерусалиму и на Математичком факултету Атинског универзитета. По повратку у Палестину 1866. предавао је у школи Часног крста. Око 1870. године примио је монашки постриг са именом Герасим и уздигнут у чин архимандрита. Након 1873. године, када је школа престала са радом, архимандрит Герасим је заузимао различите положаје у апарату Јерусалимске патријаршије. Године 1877. хиротонисан је за епископа и уздигнут у чин титуларног митрополита Филаделфије (назван по Филаделфији од Арабије, садашњем Аману). У име Јерусалимске патријаршије учествовао је у раду Берлинског конгреса 1878-1879, тражећи враћање имања Гроба Господњег одузетих 1863. године у Румунији. Потом је боравио у Истанбулу као представник Јерусалимске патријаршије. Током борбе за замену јерусалимског престола 1882-1883, био је предложен за кандидата за патријарха и активно се супротставио кандидатури Никодима, који је важио за присталицу Русије. Након што је изабран за патријарха, Никодим је пожурио да уклони митрополита Герасима из Истанбула и 1884. опозвао га у Палестину, поставивши га за митрополита скитопољског. Уз подршку Никодима, који је у митрополиту Герасима видео свог главног ривала и настојао да га уклони из Палестине, изабран је за антиохијског патријарха 30. маја 1885, упркос отпору дела арапског свештенства. Стање патријарха Герасима на месту патријарха антиохијског праћено је немирима и нередима у многим епархијама. Конфронтација између арапског свештенства и пастве са највишом грчком хијерархијом је расла, што је резултирало отвореним сукобом 1890-их. Осећајући нестабилност свог положаја, Герасим је добровољно пристао да заузме јерусалимски престо, који је постао упражњен након оставке патријарха Никодима. 28. фебруара 1891. године званично је изабран за патријарха јерусалимског[1]. Током година управљања Јерусалимском црквом оживео је Богословију манастира Крста, обновио богослужења у неколико древних цркава, важна ствар за њега је било унапређење братства Господњег гроба у материјалном смислу, као и успостављање мира и реда. Уложио напоре да се обнови црква у заједници Мадаба, у којој је пронађена мозаичка мапа на поду древног храма (данас Црква Светог Ђорђа). Схватајући значај овог открића, патријарх Герасим је предузео мере да се археолошки налаз правилно испита и сачува[2]. Статус светих места Палестине интересовао је патријарха много више од противљења католичким и протестантским мисионарима, који су отворили многе школе за православне Арапе. Пошто је био присталица панхеленских идеја, Герасим је био стран арапској пастви и био је сумњичав према руском присуству на Блиском истоку, не дозвољавајући отварање школа Царског палестинског православног друштва у централним деловима Патријаршије[3]. Референце
|
Portal di Ensiklopedia Dunia