Германска митологија

Германска митологија се састоји од скупа митова који потичу из традиције германских народа, укључујући нордијску митологију, англосаксонску митологију и континенталну германску митологију.^[1][2][3] Митологија је била кључни елемент германског паганизма.

Како су се германски језици развили из протоиндоевропског језика, германска митологија је на крају развој протоиндоевропске митологије. Археолошки остаци, као што су петроглифи у Скандинавији, сугеришу континуитет у германској митологији барем од нордијског бронзаног доба.^[1][2]

Најранији писани извори о германској митологији укључују литературу римских писаца. Ово укључује De bello Gallicoуж Јулија Цезара, Geographica од Страбона и Germania од Тацита.^[1] Каснији извори на латинском језику о германској митологији укључују Гетицу од Јорданеса, Историју Лангобарда Павла Ђакона, Црквену историју енглеског народа Бедеа, Vita Ansgari од Римберта, Gesta Hammaburgensis ecclesiae pontificum Адама од Бремена и Gesta Danorum Сакса Граматикуса.^[1]

Народни извори о германској митологији укључују Мерзебуршке чари, песме о Нибелунзима^[2] и разна дела староенглеске књижевности, посебно Беовулф.^[1] Најважнији извори о германској митологији су, међутим, дела старонордијске књижевности, од којих је већина записана у Исландском комонвелту током средњег века. Од посебног значаја је Поетска Еда.^[1]

Археолошки докази, рунски натписи и имена места су такође корисни извори о германској митологији.^[1]

Митови германских народа садрже приче фокусиране на германска божанства и низ других ентитета.

О почетку и крају света говори Волуспа, прва и најпознатија песма у Поетској Едди. Видовњакиња из Волуспа говори о томе како је свет почео са великим магичним ништавилом званим Гинунгагап, све док Один и његова два брата нису подигли Земљу из мора. Наишли су на стабла Аска и Ембла, које су створили у први људски пар.^[1]

Извештаји о Волуспау су у супротности са онима у Вафтруднисмалу и Гримнисмалу. Они кажу да је Один створио свет од тела дива Имира. Один и његова браћа су пак водили порекло од Бурија, којег је створила првобитна крава Ауðумбла. Паралеле са Ауðумблом налазе се у индоиранској религији, што сведочи о древном индоевропском пореклу германске митологије.^[1]

Централна тачка у германском космосу је дрво Игдрасил.^[3] Германска митологија прориче крај света у надолазећем Рагнароку.^[1]

Одређени број германских богова се помиње у старонордијској књижевности и деле се на Асире и Ванире. Аси су првенствено богови рата и доминирају потоњима, који су богови плодности и богатства.^[1]

Главни бог је Один, он се повезује са ратом, сеидром (вештичарством) и мудрошћу. Вероватно су га обожавали пре свега краљеви и племићи, а не обични људи. Один је господар Асгарда, пребивалишта богова, које укључује величанствену дворану Валхалу, где су примљени ратници који су погинули херојском смрћу у борби (Еинхерјар) како би их припремили да помогну Одину у надолазећем Рагнароку.^[1]

Одинова жена била је Фригг . Његов популарни син, од јотунн Јорðа, био је Тор, бог чији се атриобути повезују са грмљавином. Он барата чекићем Мјолниром, Тор је ступио у сукоб са јотнар (дивовима) и змијом Јормунгандом. Тор има много паралела у индоевропској митологији. Чини се да су га германски народи много обожавали, посебно ратници и обични људи. Значајан Торов брат је Балдер . Друге значајне личности у германској митокогији су бог преварантЛоки; Хејдмал, за кога се у Ригсþули наводи да је био отац три класе мушкараца; и Тир, бог који је повезан са ратом и који је изгубио руку од вука Фенрира, за кога су неки научници на основу лингвистичких доказа предложили да је можда био централно божанство у германском пантеону у ранијим временима.^[1]

У староскандинавској литератури, Асир и Ванир су описани као сукобљени. Кроз овај сукоб, одређени богови Ванир, као што су Њор, Фреја и Фрејр, придружују се Асима.^[1] Наглашене су сличности између Њорда и Нертуса, германског бога плодности којег Тацит помиње у Германији у 1. веку нове ере.^[1] Извори такође помињу бројне друге ентитете, као што је Хел, који надгледа локацију подземља са истим именом.^[3]

Бројна легендарна створења се појављују у германској митологији, као што су дис, филгја, драугр, патуљци, вилењаци,^[1] као и јотнар, тролови и змајеви.

Током средњег века, германски народи су преобраћени у хришћанство. Проучавање германске митологије остало је важан елемент германске филологије од развоја ове области и тема је саставна компонента паганства, савременог оживљавања германског паганизма. Елементи германске митологије су преживели у модерном германском фолклору.

• Германски паганизам
• Келтска митологија
• словенска митологија
• Нордијска митологија
• Англосаксонска митологија

• Leeming, David Adams (2005). „Germanic mythology”. The Oxford Companion to World Mythology. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19991-648-1. 

• Bauschatz, Paul C. (1982). The Well and the Tree: World and Time in Early Germanic Culture. New York: University of Massachusetts Press. ISBN 0783792069. 
• Grimm, J. (1882). Teutonic Mythology: Volume 1. Превод: Stallybrass, J. S. (4th изд.). London: George Bell & Sons. 
• Hasenfratz, Hans-Peter (2011). Barbarian Rites: The Spiritual World of the Vikings and the Germanic Tribes. New York: Simon and Schuster. ISBN 9781620554487. 
• Turville-Petre, Gabriel (1975). Myth and Religion of the North: The Religion of Ancient Scandinavia. New York: Holt, Rinehart and Winston. ISBN 9780837174204. 
• Wood, Ian N. (2018). „Jonas of Bobbio and the Representation of Germanic Paganism”. Revue belge de Philologie et d'Histoire. 96 (2): 889—906. doi:10.3406/rbph.2018.9215.