Руне

Рунске азбуке су низови повезаних алфабета који користе слова позната као руне. Пре су их користили германски језици, највише у Скандинавији и Британским острвима, као и у Данској, Холандији, Аустрији, Италији јер су се туда кретали Германи. О њиховом пореклу мало се зна. Стара германска реч руна има два значења прво је „шапутати” а друго је „тајна”. Реч блиска руни је раунен и не зна се која је од које потекла. Словни знак руне је веома једноставан јер се састоји од правих линија које се нагло прекидају и на одређеном месту ломе.

Историја и употреба

Натпис у млађем футарку на рунском камену Ваксала из 12. века у Шведској

Руне су биле у употреби међу германским народима од 1. или 2. века нове ере.^[2] Овај период лингвистички одговара касној општегерманској фази, са континуумом дијалеката који још нису јасно раздвојени у три гране каснијих векова: северногермански, западногермански и источногермански.

У сачуваним рунским натписима се не прави разлика између дугих и кратких самогласника, иако је таква разлика свакако фонолошки била присутна у говорним језицима тог времена. Слично, нема знакова за лабиовеларе у старом футарку (такви знакови су уведени и у англосаксонском футорку и у готском алфабету као варијанте п; погледајте peorð.)

Порекло

Формирање старијег футарка завршено је почетком 5. века, при чему је Килверов камен био први доказ о уређењу футарка као и о п руни.

Конкретно, ретичко писмо Болцана се често промовише као кандидат за порекло руна, са само пет руна старијег футарка (ᛖ e, ᛇ ï, ᛃ j, ᛜ ŋ, ᛈ p) које немају пандан у алфабету из Болцана.^[3] Скандинавски научници имају тенденцију да фаворизују извођење из самог латиничног писма у односу на ретичке кандидате.^[4]^[5]^[6] Тезу „северноетрурске“ поткрепљује натпис на Негау шлему који датира из 2. века пре нове ере.^[7] Ово је на северном етрурском алфабету, али има германско име, Харигаст. Ђулијано и Лариса Бонфанте сугеришу да руне потичу од неког северноиталског писма, посебно венетског: али пошто су Римљани освојили Венето после 200. године п. н. е, а затим је латинско писмо постало истакнуто а венетска култура смањила значај, германски народ је могао да усвоји венетски алфабет унутар 3. века п. н. е. или чак и раније.^[8]

Стари Футхарк

Руне	Енглеска транслитерација	IPA	Прото-германско име	Значење
\|	f	/f/	*феху	богатство, стока
\|	u	/u(ː)/	?*уруз	тур (или „вода“?)
\|	þ	/θ/, /ð/	?*турисаз	бог Тор, див
\|	a	/a(ː)/	*Ансуз	један од (богова) Аесира
\|	r	/r/	*реидо	јахање, путовање
\|	k	/k/	?*кеназ	бакља
\|	g	/g/	*гебо	дар
\|	w	/w/	*вунјо	радост
\|	h	/h/	*хагалаз	живео
\|	n	/n/	*наудиз	потреба
\|	i	/i(ː)/	*исаз	лед
\|	j	/j/	*јера-	година, добра година, жетва
\|	ï (or æ)	/æː/(?)	*еихваз	Јигдрасил дрво
\|	p	/p/	?*перт	нејасног значења, можда „дрво јабуке“.
\|	z	/z/	?*алгиз	нејасно, можда „ирвас“.
\|	s	/s/	*совило	Сунце
\|	t	/t/	тиваз/тејваз	бог Тиваз
\|	b	/b/	*берканан	бреза
\|	e	/e(ː)/	*ејваз	коњ
\|	m	/m/	*маназ	Човек
\|	l	/l/	*лагуз	вода, језеро
\|	ŋ	/ŋ/	*ингваз	бог Ингваз
\|	o	/o(ː)/	*одал	наслеђе, својина, поседовање
\|	d	/d/	*дагаз	дан

Англосаксонске руне

Словенске руне

Словенске руне или руница је прехришћанско словенско писмо које је постојало у временима пре покрштавања Словена и осмишљавања глагољице и ћирилице (види чланак: Прехришћанско словенско писмо).

Види још

Рунски камен

Референце

^ Stoklund 2003, стр. 173.
^ The oldest known runic inscription dates to around AD 150 and is found on a comb discovered in the bog of Vimose, Funen, Denmark.^[1] The inscription reads harja; a disputed candidate for a 1st-century inscription is on the Meldorf fibula in southern Jutland.
^ Mees 2000.
^ Odenstedt 1990.
^ Williams 1996.
^ Dictionary of the Middle Ages (under preparation), Oxford University Press, Архивирано из оригинала 2007-06-23. г. .
^ Markey 2001.
^ G. Bonfante, L. Bonfante, The Etruscan Language p. 119

Литература

Antonsen, Elmer H. (1965), „On Defining Stages in Prehistoric Germanic”, Language, 41 (1): 19—36, JSTOR 411849, doi:10.2307/411849 .
Bammesberger, A; Waxenberger, G, ур. (2006), Das fuþark und Seine Einzelsprachlichen Weiterentwicklungen, Walter de Gruyter, ISBN 3-11-019008-7 .
Blum, Ralph (1932), The Book of Runes – A Handbook for the use of Ancient Oracle: The Viking Runes, Oracle Books, New York: St. Martin's Press, ISBN 0-312-00729-9 .
Brate, Erik (1922), Sveriges Runinskrifter (на језику: шведски), Архивирано из оригинала 05. 12. 2006. г., Приступљено 23. 12. 2021 .
de Vries, Jan (1962). Altnordisches Etymologisches Worterbuch (1977 изд.). Brill. ISBN 978-90-04-05436-3.
Düwel, Klaus (2001), Runenkunde (на језику: немачки), JB Metzler .
Birkett, Thomas. 2010. "The alysendlecan rune: Runic abbreviations in their immediate literary context". Preprints to The 7th International Symposium on Runes and Runic Inscriptions, Oslo 2010. Last accessed 29 August, 2021. University of Oslo.
Düwel, Klaus. 2004. "Runic" in Malcolm Read and Brian Murdoch (editors). Early Germanic Literature and Culture, p. 121–147. Boydell & Brewer. ISBN 9781571131997.
Foote, P. G.; Wilson, D. M. (1970), The Viking Achievement, London: Sidgwick & Jackson, стр. 401, ISBN 978-0-283-97926-2 .
Jacobsen, Lis; Moltke, Erik (1942), Danmarks Runeindskrifter, Copenhagen: Ejnar Munksgaards
Koch, John T. (2020). Celto-Germanic, Later Prehistory and Post-Proto-Indo-European vocabulary in the North and West (PDF). Aberystwyth Canolfan Uwchefrydiau Cymreig a Cheltaidd Prifysgol Cymru, University of Wales Centre for Advanced Welsh and Celtic Studies. ISBN 9781907029325. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 11. 2021. г. Приступљено 23. 12. 2021.
Larrington, Carolyne (1999), The Poetic Edda, Oxford World's Classics, Превод: Larrington, ISBN 978-0-19-283946-6 .
Looijenga, Tineke (2003). Texts and Contexts of the Oldest Runic Inscriptions. Leiden: Brill. ISBN 978-90-04-12396-0.
Looijenga, JH (1997), Runes Around the North Sea and on the Continent AD 150–700 (dissertation), Groningen University .
MacLeod, Mindy; Mees, Bernard (2006), Runic Amulets and Magic Objects, Woodbridge, UK; Rochester, NY: Boydell Press, ISBN 978-1-84383-205-8 .
Markey, TL (2001), „A Tale of the Two Helmets: Negau A and B”, Journal of Indo-European Studies, 29: 69—172
McKinnell, John; Simek, Rudolf; Düwel, Klaus (2004), Runes, Magic, and Religion: A Sourcebook, Wien: Fassbaender, ISBN 39-00-53881-6 .
Mees, Bernard (2000), „The North Etruscan Thesis of the Origin of the Runes”, Arkiv för Nordisk Filologi, 115: 33—82 .
Odenstedt, Bengt (1990), On the Origin and Early History of the Runic Script, Uppsala, ISBN 978-91-85352-20-3 .
Orel, Vladimir E. (2003). A Handbook of Germanic Etymology. Brill. ISBN 978-90-04-12875-0.
Page, Raymond Ian (1999), An Introduction to English Runes, Woodbridge: The Boydell Press, ISBN 0-85115-946-X .
Page, Raymond Ian (2005), Runes, The British Museum Press, стр. 31, ISBN 978-0-7141-8065-6 .
Penzl, Herbert; Hall, Margaret Austin (3. 1994a), „The Cambridge history of the English language, vol. I: the beginnings to 1066”, Language (review), 70 (1): 185—89, ISSN 0097-8507, JSTOR 416753, doi:10.2307/416753, eISSN 1535-0665 .
———; Hall, Margaret Austin (1994b), Englisch: Eine Sprachgeschichte nach Texten von 350 bis 1992 : vom Nordisch-Westgermanischen zum Neuenglischen, Germanistische Lehrbuchsammlung: Literatur, 82, Lang, ISBN 978-3-906751-79-5 .
Prosdocimi, A. L. (2003—2004), „Sulla Formazione Dell'alfabeto Runico. Promessa di Novità Documentali Forse Decisive”, Archivio per l'Alto Adige (на језику: Italian), XCVII–XCVIII: 427—40
Rix, Robert W. (2011), „Runes and Roman: Germanic Literacy and the Significance of Runic Writing”, Textual Cultures, 6 (1): 115, JSTOR 10.2979/textcult.6.1.114, doi:10.2979/textcult.6.1.114 .
Robinson, Orrin W. (1992), Old English and its Closest Relatives: A Survey of the Earliest Germanic Languages, Stanford University Press, ISBN 0-8047-1454-1 .
Spurkland, Terje (2005), Norwegian Runes and Runic Inscriptions, Boydell Press, ISBN 1-84383-186-4 .
Stoklund, M. (2003), „The first runes – the literary language of the Germani”, The Spoils of Victory – the North in the Shadow of the Roman Empire, Nationalmuseet .
Syrett, Martin (1994), The Unaccented Vowels of Proto-Norse, North-Western European Language Evolution, 11, John Benjamins, ISBN 978-87-7838-049-4 .
Thorsson, Edred; Flowers, Stephen (1987), Runelore: a Handbook of Esoteric Runology, United States: Samuel Weiser, ISBN 0-87728-667-1
Weisgerber, Johannes Leo (1966—1967), „Frühgeschichtliche Sprachbewegungen im Kölner Raum (mit 8 Karten)”, Rheinische Vierteljahrsblätter (на језику: немачки) .
——— (1968), Die Namen der Ubier (на језику: немачки), Cologne: Opladen .
Werner, Carl-Gustav (2004), The Allrunes Font and Package (PDF), The Comprehensive Tex Archive Network .
Williams, Henrik (1996), „The Origin of the Runes”, Amsterdamer Beiträge zur älteren Germanistik, 45: 211—18, doi:10.1163/18756719-045-01-90000019
——— (2004), „Reasons for Runes”, Ур.: Houston, Stephen D., The First Writing: Script Invention as History and Process, Cambridge University Press, стр. 262—73, ISBN 0-521-83861-4