Грчка дијаспора

Грчка дијаспора, позната још и као Омогениа^[1][2] (грч. Ομογένεια), појам је који се односи на заједнице грчког народа који живе ван границе Грчке и Кипра у традиционалним грчким домовинама, као што су неки делови Балкана, јужне Русије и Украјине, Мале Азије, Грузије, Јужни Кавказ, Египат, на Блиском истоку, и у јужној Италији. Миграцијама у 20. и 21. веку ван ових традиционалних подручја, грчка дијаспора проширила се и на многе друге области. Чланови дијаспоре су сви они идентификовани као Грци или они чији су преци мигрирали из грчке домовине.^[3]

Грчка дијаспора је једна од најстаријих и историјски најзначајнијих у свету, са готово непрекидним присуством од давнина. Примери њеног утицаја варирају од инструменталне улоге грчких исељеника у настанку ренесансе, разним ослободилачким и националистичким покретима који су укључени у пад Османског царства, до комерцијалних догађаја као што је пуштање првих супертанкера у свету^[4].

У давним временима трговачке и колонизоване активности грчких племена са Балкана и Мале Азије утицале су на ширење грчке културе, религије и језика око Медитерана и црногорског басена, успостављајући грчке градове на Сицилији, у јужној Италији, северној Либији, источној Шпаније, на југу Француске и на обали Црног мора. Грци су основали више од 400 колонија^[5]. Освајање Ахеменидског царства од стране Александра Великог обележило је почетак Хеленистичког периода, који је карактерисао нови талас грчке колонизације у Азији и Африци, са грчким владајућим сталежима основаним у Египту и северозападној Индији.^[6]

Многи Грци су се преселили у нове хеленистичке градове утемељене у доба Александра Великог, на простор данашњег Узбекистана, субконтинента на северу Индије (укључујући савремени Пакистан)^[7] и Кувајта^[8]. Хеленистички градови Селеукија, Антиохија и Александрија били су међу највећим градовима на свету током хеленистичких и римских времена^[9].

У 20. веку многи Грци су напустили традиционалне домовине из економских разлога што је резултирало великим миграцијама из Грчке и Кипра у САД, Аустралију, Канаду, Бразил, Уједињено Краљевство, Нови Зеланд, Аргентину, Немачку, Белгију, Грузију, Русију, Чиле, Мексико и Јужну Африку, поготово након Другог светског рата (1939—45), Грчког грађанског рата (1946—49) и Турске инвазије на Кипар 1974. године^[3].

После Првог светског рата, већински пантијски и анатолијски Грци који живе у малој Азији, сада модерној Турској, били су жртве муслиманске турске нетолеранције за хришћанско становништво у целом Отоманском царству. Више од 3,5 милиона људи, укључујући Грке, Јермене, Асирце, Курде и Јевреје, убијени су под у периоду од 1914. до 1923. године. Грчко становништво које живи у малој Азији побегло је у модерну Грчку, али је и Руска Империја (касније СССР) била једна од главних дестинација^[10]. Након Грчког грађанског рата, велики број комунистичких Грка и њихових породица били су присиљени да беже у суседну Југославију и совјетске државе источне Европе, посебно у СССР и Чехословачку. Мађарска је чак основала потпуно ново село за грчке избеглице, док је велика концентрација таквих Грка била пресељена на север Чехословачке у центру Крнов. Друга земља која је у великом броју признала Грке била је Шведска, где данас живи преко 17.000 грчко-шведских потомака. Док су се многи имигранти вратили касније, ове земље и даље имају бројне Грке прве и друге генерације који одржавају своје традиције^[3]. Арапски национализам председника Гамала Абдела Насера из Египта доводио је до протеривања великог грчког становништва, као и других европских и азијских асоцијација. Са падом комунизма у источној Европи и Совјетском Савезу, број Грка из дијаспоре чије грчко порекло је "уклоњено" за многе генерације, емигрирао је у модерне грчке главне урбане центре, Атину и Солун, а такође и на Кипар.^[3]

Термин Понтски Грци користе се за заједнице из грчког говорног подручја које потичу из региона Црног мора, али посебно из региона Трапезунтског царства, истока Андаголије, Грузије. После 1919-23. Године, већина грчких и кавкаско-грчких заједница преселила се у Грчку или придружила другим грчким заједницама у јужној Русији и Украјини.^[11][12]

Свака особа која је рођена у Грчкој може постати држављанин Грчке путем натурализације, под условом да докаже да јој је барем један родитељ или баба и деда рођени као држављани Грчке. Грчко држављанство стиче се рођењем од стране свих рођених у Грчкој и свих особа рођених од најмање једног родитеља који је држављанин Грчке^[13][14].

Важни центри грчке дијаспоре данас су у Њујорку^[15], Бостону^[16], Чикагу,^[17] Лондону, Мелбурну, Сиднеју, Монтреалу и Торонту.^[3] Укупан број Грка који живе ван Грчке и Кипра данас је спорно питање. Када су подаци о попису доступни, то показује око 3 милиона Грка изван Грчке и Кипра. Процене Већа Грчких Хелена је да око широм света живи око 7 милиона Грка . Грчка дијаспора је такође веома активна као лоби који брани грчке интересе, посебно у САД.^[18] Интеграција и губитак грчког језика такође утичу на дефиницију и самодефинисање Грка дијаспоре.

Листа држава и територија настањених Грцима

Ранг	Држава/територија	Званични подаци	Процена
1	Сједињене Америчке Државе	1,308,374 грчког порекла 136,914 рођени у Грчкој[19]	7006300000000000000♠ 3,000,000[20]
2	Кипар	7005721000000000000♠721.000 број људи грчког порекла (2011)[21] 322 етничких Грка (2006) [22]	1,150,000[23]
3	Аустралија	378,265 (2011), грчког порекла , 99,937 (2011, рођени у Грчкој)[24]	700,000[25]
4	Немачка	7005339931000000000♠339.931 (2015, грчког порекла), 7004747170000000000♠74.717 (Грци рођени у Немачкој), 7005265214000000000♠265.214 (Грци рођени у Грчкој)[26]	320,000,[27] 370,000[25]
5	Канада	252,960 грчког порекла (2011), 67,245 (2011), рођени у Грчкој)[28]	720,000[25]
6	Уједињено Краљевство	7004788720000000000♠78.872 (2011), Ова цифра укључује Грке из Грчке и кипарске Грке који живе или бораве у Енглеској или Велсу[29]	400,000[30]
7	Француска	7004357470000000000♠35.747 (2005, грчког порекла)[31][32]	35,000 - 80,000[32] [33]
8	Албанија	7004242430000000000♠24.243 до до 550.000 (2011, већина са држављанством Грчке. Грчка дијаспора не признаје попис)[34]	Извори варирају, између 200.000 и 550.000 етничких Грка живи у Албанији.[35][36][37][38][39] Велики број Грка из Албаније борави у Грчкој, Аустралији и Сједињеним Државама.[40]
9	Русија	7004856400000000000♠85.640 (2010)[41]
10	Украјина	7004915000000000000♠91.500 (2001)[42]
11	Чиле	7003850000000000000♠8.500 (2012)	90,000-120,000[43] у граду Антофагаста и Сантијаго де Чиле
12	Бразил		25,000[44] – 30,000[45] 50.000 у граду Сао Пауло[46]
13	Јужноафричка Република	4,069 (грчког орекла), 1,883 (грчко-кипарског порекла)[47]	50,000-60,000[48] 120,000[25][49]
14	Аргентина	7003219600000000000♠2.196 (2001, рођени у Грчкој)[50]	35,000,[51] 50,000[52]
15	Италија	7003725000000000000♠7.250 (2011, грчког порекла)[31]	20,000,[25] 30,000[53]
16	Мексико		25,000[54]
17	Шведска	7004170600000000000♠17.060 (2016)[тражи се извор]
18	Белгија	7004147990000000000♠14.799 (2011, грчког порекла)[31]
19	Грузија	7004151660000000000♠15.166 (2002)[55]
20	Србија	7002725000000000000♠725 (2011)[56]	15,000[57]
21	Казахстан	7004127030000000000♠12.703 (1999)[58]
22	Узбекистан	7004104530000000000♠10.453 (1989)[59]	9,500[60]
23	Швајцарска	7003701400000000000♠7.014 (2010, грчког порекла)[61]	8,340,[25] 11,000[62]
24	Румунија	7003651300000000000♠6.513 (2002)[63]
25	Нови Зеланд	2,589 (2013, грчког порекла), 999 лица рођено у Грчкој[64]	4,500,[65] 10,000[25]
26	Аустрија	7003253500000000000♠2.535 (2009, грчког порекла)[31]	5,000[66]
27	Холандија		4,000,[25] 12,500[67]
28	Венецуела		3,000 (број рођених у Грчкој)[68]
29	Египат		3,000,[69] 5,000[44]
30	Бугарска	7003340800000000000♠3.408 (2001)[70]	28,500[71]
31	Чешка	7003323100000000000♠3.231 (2001)[72]	7,000[73]
32	Молдавија		3,000[74]
33	Мађарска	7003391600000000000♠3.916 (2011)[75]	4,000 - 10,000[76]
34	Турска		2,500[77]
35	Индија		1,900[78]
36	Норвешка	7003167100000000000♠1.671[79]
37	Либан		1,500-2,500[25][80]
38	Данска	7003167800000000000♠1.678[81]
39	Оман		1,500[25]
40	Пољска	7003140400000000000♠1.404 (2002)[82]
41	Саудијска Арабија		1,300[25]
42	Луксембург	7003157100000000000♠1.571 (2009)[83]
43	Камерун		1,200[25]
44	Зимбабве		1,100[84]
45	Уругвај		1,000,[25] 2,000[85]
46	Сирија		1,000[25]
47	Јерменија	7002900000000000000♠900 (2011)[86]
48	Панама		800,[25] 1,000[85]
49	Замбија		800[87]
50	Киргистан		650–700[88]
51	Finland		500[89]
52	Етиопија	500[90]
53	Уганда	7002426000000000000♠426 (1991, грчки грађани)[91]
54	Македонија	7002422000000000000♠422 (2002)[92]
55	Јордан		400,[25] 600[93]
56	Демократска Република Конго		300[94]
57	Шпанија		300,[25] 1,500–2,000[95]
58	Бахами		300[25]
59	Нигерија		300[96]
60	Танзанија		300[25]
61	Барбадос		300[97]
62	Гамбија		300[98]
63	Костарика		80,[25] 290[тражи се извор]
64	Израел		10,000-60.000 грчких Јевреја, Сефарда и Романских Јевреја. 250-300 лица грчког порекла који нису јевреји[99]
65	Судан		250[100]
66	Азербејџан		250–300[101]
67	Литванија		250[102]
68	Малави		200[103]
69	Колумбија		200[25]
70	Ирска		200[25][104]
71	Кенија		200[25]
72	Уједињени Арапски Емирати		200[25]
73	Мароко		180[25]
74	Перу		150,[25] 350[105]
75	Португал		150,[25] 240[106]
76	Боцвана		150[25]
77	Џибути		150[25]
78	Естонија	7002150000000000000♠150 (2001)[107]
79	Хонгконг		150[25]
80	Кувајт		140[108]
81	Летонија	7002289000000000000♠289 (2011)[109]	100[110]
82	Јапан		100,[25] 300[111]
83	Боливија		100[112]
84	Кина		100[113]
85	Филипини		100[114]
86	Индонезија		72[115]
87	Папуа Нова Гвинеја		70[25]
88	Иран		60,[25] 80[116]
89	Обала Слоноваче		60[25]
90	Мадагаскар		60[25]
91	Словенија	7001540000000000000♠54 (2002)[117]
92	Хрватска		50[118]
93	Тунис		50[25]
94	Сенегал		50[25]
95	Тајланд		50[119]
96	Централноафричка Република		40[25]
97	Катар		40[25]
98	Сингапур		40[120]
99	Малта		500[121]
100	Куба		30[25]
101	Алжир		30[25]
102	Еритреја		30[25]
103	Словачка		100[122]
104	Парагвај		20,[25] 25[120]
105	Чад		20[25]
106	Еквадор		3000[25]
107	Гватемала		20[25]
108	Мозамбик		20[25]
109	Намибија		20[25]
110	Того		20[25]
111	Република Кина		20[25]
112	Република Конго		10[25]
113	Белорусија		непознато
114	Доминиканска Република		14[123]
115	Вијетнам		10[124]

• Anagnostou, Yiorgos (2009). Contours of white ethnicity popular ethnography and the making of usable pasts in Greek America. Athens, Ohio: Ohio University Press. стр. 174. ISBN 9780821443613. „...providing an alternative to ascription omogenia (of the same race)—a term widely used by state representatives as well sectors of the ethnic media—to refer to Greek populations outside Greece.” 

Грчка дијаспора на Викимедијиној остави.