Глобално, процјењује се да Курда укупно има негдје од 30 до чак 45 милиона,[1][2] од чега огромна већина живи у региону који се назива Курдистан. Међутим, значајне заједнице курдске дијаспоре живе на западу Турске, нарочито у Истанбулу. Скорашка курдска дијаспора развијена је у западним земљама, посебно у Њемачкој. Курди су већинско становништво у аутономној регији Ирачки Курдистан и значајна су мањинска група у Турској, Ирану и Сирији, гдје курдски националистички покрет потражује већу аутономију и права.
Већина Курда говори два или више језика, већински језик државе из које долазе, као што је арапски, персијски и турски, који су им други језик поред матерњег курдског језика, док припадници заједница из расељења говоре три или више језика.
Према Макензију, постоји неколико језичких особина које посједују сви курдски дијалекти и које не дијеле са осталим иранским језицима.[32]
Курдски дијалекти према Макензију су класификовани у сљедеће групе:[33]
Сјеверна група (курманџи дијалектска група),
Средишња група (дио сорани дијалектске групе) и
Јужна група (дио сорани дијалектске групе) укључујући кирмашански, ардалански и лаки.
Зазе и Горани су етнички Курди,[34] али заза-горани језици нису класификовани као курдски језици.[35]
Коментаришући разлике између курдских дијалеката, Крејенброк их је класификовао на другачији начин, курманџи и сорани су различити као енглески и њемачки, наводећи примјер да курманџи има граматички пол и свршетак радње, док сорани то нема, теорију да су курманџи и сорани „дијалекти” једног језика подржава чињеница да имају заједничко поријекло и чињеница да је такво мишљење одржава осјећај етничког идентитета и јединства Курда.
Број Курда који живи у јужној Азији процјењује се на приближно 30 милиона, са још 1—2 милиона у расељењу. Курди чине 18—20% становништва Турске,[1] а највиша могућа процјена је 25%,[36] чине 15—20% становништва Ирака,[1] 10% становништва Ирана[1] и 9% становништва Сирије.[1][37] Курди чине регионалну већину у све четири земље (Турски Курдистан, Ирачки Курдистан, Ирански Курдистан и Сиријски Курдистан). Курди су четврта највећа етничка група у западној Азији, послије Арапа, Персијанаца и Турака.
Укупан број Курда 1991. године био је 22,5 милиона, од чега је 48% живјела у Турској, 18% у Ираку, 24% у Ирану и 4% у Сирији.[38]
Од 1,5 милиона Курда који су недавно емигрирали у западне земље, половина је емигрирала у Њемачку.
Посебан случај је курдско становништво у Закавказју и средњој Азији, које је тамо расељено у вријеме Руске Империје, које су прошло самосталан развој током више од једног вијека и које је развило сопствени етнички идентитет.[39] Становништво ове скупине је 1990. године процјењено на приближно 400 хиљада.[40]
Историја
У античко доба, земље настањене Курдима биле су у саставу Међанског краљевства. Потом улазе у састав Персије, у оквиру које ће се налазити током већег дела историје, са изузетком краћих временских периода када су биле под управом различитих освајача — Македонаца, Јермена, Арапа, Селџука, Монгола, Османлија, итд. У 2. и 1. веку п. н. е., постојале су независне курдске краљевине Кордуена (Corduene) и Софена (Sophene). Муслиманска владарска династија Ајубида, која је владала на Блиском истоку од 12. до 14. века, била је курдског порекла.
Од 16. до 18. века, Персија и Османско царство се споре око контроле над западним курдским земљама, да би оне у 18. веку дефинитивно припале Османском царству. Источне курдске земље остају у саставу Персије (данашњег Ирана) све до данас. Упркос номиналној османској и персијској власти, на подручју курдских земаља је, од 16. до 19. века, постојао читав низ фактички независних и аутономних курдских краљевина и кнежевина, од којих су значајније биле Бабан, Соран, Бохти, Хакари, Бајазид, Дожик и Ардалан.
Миром у Севру из 1920. године било је предвиђено стварање независног Курдистана, састављеног од курдских земаља са подручја данашње Турске и Ирака. Због Ататуркове националистичке побуне, мир потписан у Севру није имплементиран, тако да је, уместо стварања независног Курдистана, подручје Курда подељено између Турске и Ирака. Упркос оваквом исходу мировних преговора, Курди су формирали две фактички независне непризнате државе под називом Краљевина Курдистан. Прва је формирана на северу Ирака и постојала је од 1921. до 1924. године, док је друга формирана на подручју Турске 1925. али је исте године и престала да постоји.
Предложене границе курдске државе према мировном уговору у Севру 1920. године
Аутономни Црвени Курдистан у совјетском Азербејџану, 1923—1929. године
Курдска Република Махабад, 1946—1947. године
Историја модерне курдске државности почиње стварањем Курдског аутономног региона у Ираку 1970. године. Од 1991. до 2003. овај регион је био фактички независан, да би се потом интегрисао у састав Ирака, као територија са веома високим степеном аутономије. Овај регион данас ужива потпуну самоуправу у саставу Ирака, има сопствене оружане снаге и право да одржава међународне односе са другим државама без уплитања Багдада. Иако се нису изборили за потпуну независност, Курди су успели да се изборе за равноправан статус у оквиру Ирака, у којем данас више нису национална мањина, већ државотворни народ.
Између Турске и турских Курда води се од 1984. оружани сукоб ниског интензитета.
Прокламоване границе Јужног Курдистана у Ираку и Западног Курдистана у Сирији. Ирачки и сиријски Курди политички и војно контролишу велики део ових територија
Политика
Курда, према проценама, има око 35 милиона, што их чини једном од највећих етничких група без матичне независне националне државе. У XX веку су Турска, Иран и Ирак често гушили курдске устанке.[41] После свргавања Садама Хусеина, Курди на северу Ирака су добили аутономни регион над којим имају потпуну (политичку и војну) управу, а око коначних граница овог региона Курди воде спор са ирачким Арапима (централно питање овог спора је око припадности града Киркука курдском региону).
^ абвгдђежзиWorld Factbook (Online изд.). Langley, Virginia: US Central Intelligence Agency. 2015. ISSN1553-8133. Архивирано из оригинала 07. 05. 2013. г. Приступљено 15. 10. 2017. Груба процјена у овом издању има популацију од 14,3 милиона у Турској, 8,2 милиона у Ирану, од 5,6 до 7,4 милиона у раку и мање од 2 милиона у Сирији, што даје приближно 28—30 милиона Курда у Курдистану или сусједним регионима. Процјене Ције од августа 2015. — Турска: курдски језик 18% од 81,6 милиона; Иран: Курди 10% од 81,82 милиона; Ирак: курдски језик 15—20% од 37,01 милиона; Сирија:Курди, Јермени и остали 9,79% од 17,01 милиона.
^ абвгдђ„The Kurdish population”. Institutkurde.org. Приступљено 14. 10. 2017.; Процјене из 2017. Курдског института у Паризу. Процјене бројности Курда: у Турској 15—20 милиона, у Ирану 10—12 милиона, у Ираку 8—8,5 милиона, у Сирији 3—3,6 милиона, у расељењу у Европи 1,2—1,5 милиона и у земљама бившег Совјетског Савеза 400—500 хиљада. Укупно 36,4—45,6 милиона на свијету.
^Berman, Lazar (30. 9. 2013). „Cultural pride, and unlikely guests, at Kurdish Jewish festival”. TimesOfIsrael.com. „Today, there are almost 200,000 Kurdish Jews in Israel, about half of whom live in Jerusalem. There are also over 30 agricultural villages throughout the country that were founded by Kurds”
^Statistical Yearbook of Azerbaijan 2014. 2015. стр. 80. Bakı.[појаснити]
^„Killing of Iraq Kurds 'genocide'”. BBC. 23. 12. 2005. Приступљено 15. 10. 2017. „The Dutch court said it considered "legally and convincingly proven that the Kurdish population meets requirement under Genocide Conventions as an ethnic group'."”
^Bois, T.; Minorsky, V.; MacKenzie, D. N. (2009). „Kurds, Kurdistan”. Ур.: Bearman, P.; Bianquis, T.; Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P. Encyclopaedia Islamica. Brill. „The Kurds, an Iranian people of the Near East, live at the junction of more or less laicised Turkey."... We thus find that about the period of the Arab conquest a single ethnic term Kurd (plur. Akrād) was beginning to be applied to an amalgamation of Iranian or iranicised tribes. ... The classification of the Kurds among the Iranian nations is based mainly on linguistic and historical data and does not prejudice the fact there is a complexity of ethnical elements incorporated in them.”
^"Kurdish Nationalism and Competing Ethnic Loyalties", Original English version of: "Nationalisme kurde et ethnicités intra-kurdes", Peuples Méditerranéens no. 68–69 (1994), 11–37. Excerpt: "This view was criticised by the linguist D. N. MacKenzie, according to whom there are but few linguistic features that all Kurdish dialects have in common and that are not at the same time found in other Iranian languages."
^G. Asatrian, Prolegomena to the Study of the Kurds, Iran and the Caucasus, Vol.13. стр. 1–58, 2009: "The classification of the Kurdish dialects is not an easy task, despite the fact that there have been numerous attempts mostly by Kurdish authors to put them into a system. However, for the time being the commonly accepted classification of the Kurdish dialects is that of the late Prof. D. N. Mackenzie, the author of fundamental works in Kurdish dialectology (see Mackenzie 1961; idem 1961–1962; idem 1963a; idem 1981), who distinguished three groups of dialects: Northern, Central, and Southern."
^Bureau of Near Eastern Affairs (2012). „Background Note: Syria”. State.gov. Washington, DC: US State Department. Архивирано из оригинала 17. 10. 2012. г. Приступљено 2. 8. 2015. The CIA World Factbook reports all non-Arabs make up 9.7% of the Syrian population, but does not break out the Kurdish figure separately. However, this State Dept. source provides a figure of 9%. Ажурирано: август 2015.[ажурирање], the current document at this state.gov URL no longer provides such ethnic group data.
^"The Kurds of Caucasia and Central Asia have been cut off for a considerable period of time and their development in Russia and then in the Soviet Union has been somewhat different. In this light the Soviet Kurds may be considered to be an ethnic group in their own right." The Red Book of the Peoples of the Russian Empire„Kurds”. Institute of Estonia (EKI). Institute of Estonia (EKI). Приступљено 22. 6. 2012.
^Ismet Chériff Vanly, "The Kurds in the Soviet Union", in: Philip G. Kreyenbroek & S. Sperl (eds.), The Kurds: A Contemporary Overview (London: Routledge) (1992). стр. 164.: Table based on 1990 estimates:
Azerbaijan (180,000), Armenia (50,000), Georgia (40,000), Kazakhstan (30,000), Kyrgyzstan (20,000), Uzbekistan (10,000), Tajikistan (3,000), Turkmenistan (50,000), Siberia (35,000), Krasnodar (20,000), Other (12,000) (total 410,000).
^Encyclopedia Britannica Online, s.v. "„Kurds”. Архивирано из оригинала 16. 10. 2007. г. Приступљено 19. 01. 2009.."
.jpg)
