Деколонизација

Деколонизација је процес ослобађања од колонијалне власти и претварање некадашњих колонија у самосталне државе. Процес деколонизације је у 19. веку захватио већи део Јужне Америке. Наставио је да се шири између два светска рата, а свој врхунац достигао након Другог светског рата.^[1] Стицање независности у многим случајевима је пратило насиље (побуне, немири, протести, револуције или ратови за независност). Деколонизација се остваривала у различитим историјским фазама. Неки истраживачи деколонизације фокусирају се посебно на покрете у колонијама који захтевају независност, попут креолског национализма.^[2]

Крајњи резултат успешне деколонизације може се изједначити са обликом аутохтоног утопизма - с обзиром на распрострањену природу колонијализма, неоколонијализма и културног колонијализма, циљ пуне деколонизације може изгледати недостижно или митско.^[3] Домородачки научници наводе да је важан аспект деколонизације стална критика западних погледа на свет и издизање староседелачког знања.^[4]^[5]

Опсег

Уједињене нације су фундаментално право на самоопредељење идентификовале као срж деколонизације, омогућавајући не само независност, већ и друге начине деколонизације.^[6] Специјални комитет Уједињених нација за деколонизацију изјавио је да у процесу деколонизације нема алтернативе ya колонизатора већ да се дозволи процес самоопредељења.^[7] Самоопредељење се и даље захтева у независним државама, захтевајући деколонизацију, као у случају домородачких народа.^[8]

Деколонизација може укључивати било ненасилну револуцију или национално-ослободилачке ратове група које се залажу за независност. То може бити међународна активност или укључивати интервенцију страних сила које делују појединачно или преко међународних тела као што су Уједињене нације. Иако се примери деколонизације могу наћи већ у Тукидидовим списима, у модерно доба било је неколико посебно активних периода деколонизације. Ту спадају распад Шпанског царства у 19. веку; немачке, аустроугарске, османске и руске империје након Првог светског рата; британског, француског, холандског, португалског, белгијског, италијанског и јапанског колонијалног царства након Другог светског рата; и Совјетског Савеза на крају хладног рата.^[9]

Деколонизација је коришћена у контексту интелектуалне деколонизације од идеја колонизатора због којих су се колонизовани осећали инфериорно.^[10]^[11]^[12] Питања деколонизације и даље постоје и покрећу се у данашње време. У Латинској Америци и Јужној Африци о таквим питањима се све више говори под појмом деколонијалности.^[13]^[14]

Фазе деколонизације

Ослобођење Сједињених Америчких Држава, године 1776.
Ослобађање великог броја колонија у Латинској Америци у првој половини 19. века ; године 1847. у Африци ослобођена Либерија.
Главна фаза у 1950-им и поготово 1960-им годинама.

Године 1960. изгласана је УН-ова Декларација о давању независности колонијалним земљама и народима , а 1970- их је укинут највећи део преосталих колонија.

По подацима канцеларије Уједињених нација за деколонизацију тренутно у свету још увек постоји 16 колонија које треба да добију независност или буду враћени локалним народима. Од тог броја њих 10 је у британском, 3 у америчком док Нови Зеланд , Мароко и Француска имају по једну колонију.

Повезани чланци

Референце

^ Hack, Karl (2008). International Encyclopedia of the Social Sciences. Detroit: Macmillan Reference. стр. 255—57. ISBN 978-0-02-865965-7.
^ John Lynch,, ур. (1995). Latin American Revolutions, 1808–1826: Old and New World Origins.
^ Banerjee, Sandeep (2019). Space, Utopia and Indian Decolonization. Routledge. ISBN 978-0429686399. Приступљено 12. 12. 2020.
^ Nabobo-Baba, Unaisi (2006). Knowing and Learning: An Indigenous Fijian Approach. Institute of Pacific Studies, University of the South Pacific. стр. 1–3, 37–40. ISBN 978-9820203792.
^ Tuhiwai Smith, Linda (2013). Decolonizing Methodologies: Research and Indigenous Peoples. Zed Books. ISBN 978-1848139534.
^ „Residual Colonialism In The 21St Century”. United Nations University (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 17. 07. 2021. г. Приступљено 2019-10-18. „"The decolonization agenda championed by the United Nations is not based exclusively on independence. There are three other ways in which an NSGT can exercise self-determination and reach a full measure of self-government (all of them equally legitimate): integration within the administering power, free association with the administering power, or some other mutually agreed upon option for self-rule. [...] It is the exercise of the human right of self-determination, rather than independence per se, that the United Nations has continued to push for."”
^ Adopted by General Assembly resolution 1514 (XV) (14. 12. 1960). „Declaration on the Granting of Independence to Colonial Countries and Peoples”. The United Nations and Decolonisation.
^ Roy, Audrey Jane (2001). Sovereignty and Decolonization: Realizing Indigenous Self-Determinationn at the United Nations and in Canada (Теза). University of Victoria. Приступљено 2019-10-19.
^ Strayer, Robert (2001). „Decolonization, Democratization, and Communist Reform: The Soviet Collapse in Comparative Perspective” (PDF). Journal of World History. 12 (2): 375—406. JSTOR 20078913. S2CID 154594627. doi:10.1353/jwh.2001.0042. Архивирано из оригинала (PDF) 2015-02-24. г.
^ Prasad, Pushkala (2005). Crafting Qualitative Research: Working in the Postpositivist Traditions. London: Routledge. ISBN 978-1317473695. OCLC 904046323.
^ Sabrin, Mohammed (2013). „Exploring the intellectual foundations of Egyptian national education” (PDF). hdl:10724/28885.
^ Mignolo, Walter D. (2011). The Darker Side of Western Modernity: Global Futures, Decolonial Options. Durham: Duke University Press. ISBN 978-0822350606. OCLC 700406652.
^ „Decoloniality”. Global Security Theory (на језику: енглески). Приступљено 2019-10-15.
^ Hodgkinson, Dan; Melchiorre, Luke (18. 2. 2019). „Africa's student movements: history sheds light on modern activism”. The Conversation (на језику: енглески). Приступљено 2019-10-15.

Литература

Bailey, Thomas A (1969). A diplomatic history of the American people. New York, Appleton-Century-Crofts.
Betts, Raymond F. Decolonisation (2nd ed. 2004)
Betts, Raymond F (1991). France and Decolonisation, 1900–1960. ISBN 978-0-312-06050-3.
Butler, Larry, and Sarah Stockwell,, ур. (2013). The Wind of Change: Harold Macmillan and British Decolonisation. ISBN 978-0230361034.
Chafer, Tony. The end of empire in French West Africa: France's successful decolonisation (Bloomsbury, 2002).^{[недостаје ISBN]}
Chamberlain, Muriel E. ed. Longman Companion to European Decolonisation in the Twentieth Century (Routledge, 2014)^{[недостаје ISBN]}
Clayton, Anthony (2014). The wars of French decolonisation. Routledge. . ^{[недостаје ISBN]}
Cooper, Frederick (2014). „French Africa, 1947–48: Reform, Violence, and Uncertainty in a Colonial Situation”. Critical Inquiry. 40 (4): 466—478. JSTOR 10.1086/676416. S2CID 162291339. doi:10.1086/676416.
Darwin, John. "Decolonisation and the End of Empire" in Robin W. Winks, ed., . „The Oxford History of the British Empire - Vol. 5: Historiography”. 5. 1999: 541—57. . „online”. Архивирано из оригинала 10. 09. 2018. г. Приступљено 17. 07. 2021.
Grimal, Henri (1978). Decolonisation: The British, Dutch, and Belgian Empires, 1919–1963. .
Hyam, Ronald. Britain's Declining Empire: The Road to Decolonisation, 1918–1968 (2007) excerpt
Ikeda, Ryo (2015). The Imperialism of French Decolonisation: French Policy and the Anglo-American Response in Tunisia and Morocco. Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-137-36894-2.
Jansen, Jan C. & Jürgen Osterhammel. Decolonisation: A Short History (Princeton UP, 2017). online
Jones, Max; et al. (2014). „Decolonising imperial heroes: Britain and France.”. Journal of Imperial and Commonwealth History. 42 (5): 787—825. doi:10.1080/03086534.2014.959715. .
Klose, Fabian (2014), Decolonization and Revolution, EGO - European History Online, Mainz: Institute of European History, retrieved: March 17, 2021 (pdf).
Lawrence, Adria K (2013). Imperial Rule and the Politics of Nationalism: Anti-Colonial Protest in the French Empire. Cambridge UP. . online reviews
McDougall, James (2017). „The Impossible Republic”. The Journal of Modern History. 89 (4): 772—811. JSTOR 26548272. S2CID 148602270. doi:10.1086/694427.
MacQueen, Norrie (1997). The Decolonisation of Portuguese Africa: Metropolitan Revolution and the Dissolution of Empire. .
Monroe, Elizabeth. (1963) „Britain's Moment in the Middle East, 1914–1956”. online. Архивирано из оригинала 21. 09. 2018. г. Приступљено 17. 07. 2021. ISBN [[Special:BookSources/{{{1}}}|{{{1}}}]] неважећи ISBN
Rothermund, Dietmar (2006). The Routledge companion to decolonisation. Routledge. . comprehensive global coverage; 365pp
Rothermund, Dietmar (2015). Memories of Post-Imperial Nations: The Aftermath of Decolonisation, 1945–2013. . excerpt; Compares the impact on Great Britain, the Netherlands, Belgium, France, Portugal, Italy and Japan
Shepard, Todd (2006). The Invention of Decolonisation: The Algerian War and the Remaking of France. ISBN 978-0-8014-4360-2.
Simpson, Alfred William Brian (2004). Human Rights and the End of Empire: Britain and the Genesis of the European Convention. Oxford University Press. .
Smith, Simon C (2013). Ending empire in the Middle East: Britain, the United States and post-war decolonisation, 1945–1973. Routledge.
Smith, Tony (1978). „A comparative study of French and British decolonisation.”. Comparative Studies in Society and History. 20 (1): 70—102. doi:10.1017/S0010417500008835. ^{[мртва веза]}
Smith, Tony (1974). „The French Colonial Consensus and People's War, 1946-58”. Journal of Contemporary History. 9 (4): 217—247. JSTOR 260298. S2CID 159883569. doi:10.1177/002200947400900410.
Strayer, Robert W. (2001). „Decolonization, Democratization, and Communist Reform: The Soviet Collapse in Comparative Perspective” (PDF). Journal of World History. 12 (2): 375—406. doi:10.1353/jwh.2001.0042. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 02. 2015. г. Приступљено 17. 07. 2021.
Thomas, Martin, Bob Moore, and Lawrence J. Butler. Crises of Empire: Decolonisation and Europe's imperial states (Bloomsbury Publishing, 2015)
White, Nicholas. Decolonisation: the British experience since 1945 (2nd ed. Routledge, 2014) excerpt online
Le Sueur, James D., ур. (2003). The Decolonisation Reader. Routledge.
Madden, Frederick,, ур. (2000). The End of Empire: Dependencies since 1948 : Select Documents on the Constitutional History of the British Empire and Commonwealth – Vol. 1. . Архивирано 2018-08-19 на сајту Wayback Machine. , 596pp
Mansergh, Nicholas,, ур. (1963). Documents and Speeches on Commonwealth Affairs, 1952–1962. . Архивирано 2018-08-19 на сајту Wayback Machine
Wiener, Joel H., ур. (1972). Great Britain: Foreign Policy and the Span of Empire, 1689–1971: A Documentary History – Vol. 4. New York, Chelsea House Publishers. ISBN 978-0-8352-0776-8. Архивирано из оригинала 25. 04. 2018. г. Приступљено 03. 10. 2024. . 712 pp; Covers 1872 to 1968.