Диктатор

Диктатор је владар који има потпуни ауторитет.^[1] Држава којом влада диктатор зове се диктатура. Ријеч има поријекло од титуле магистрата у античком Риму којег је постављао Сенат, да би владао за вријеме ванредног стања.^[2] Као израз „тиранин”, израз „диктатор” се углавном користи за описивање вође који држи и/или злоупотреба ванредну количину личне власти, посебно његову моћ за доношење закона без ефективног ограничавања од стране законодавне скупштине. Диктатуре често карактеришу неке од сљедећих особина: суспензије избора и грађанских слобода, проглашавање ванредног стања, владавина декретом, потискивање политичких противника без поштовања владавине права, укључујући једнопартијски систем и култ личности.

Израз „диктатор” се пореди — али није синоним за — антички концепт тиранина, у почетку „тиранин”, као и „диктатор”, није имао негативно значење. Широк спектар лидера долази на власт у великом броју различитих врста режима, као што је војна хунта, једнопартијски систем и народна власт под личном владавином, могу се описати као диктатори. Они могу бити крајњи љевичари или крајњи десничари, али и аполитични.^[3]^[4]

Савремено доба

Још у другој половини 19. века, термин диктатор је имао повремене позитивне импликације. На пример, током Мађарске револуције 1848. године, националног вођу Лајоша Кошута су његове присталице и клеветници често називали диктатором, без икаквих негативних конотација, иако је његова званична титула била регент-председник.^[5] Приликом стварања привремене извршне власти на Сицилији током Експедиције хиљаде 1860. године, Ђузепе Гарибалди је званично преузео титулу „диктатора“ (види Гарибалдијева диктатура). Убрзо након тога, током Јануарског устанка 1863. у Пољској, „диктатор“ је такође била званична титула четворице вођа, од којих је први био Лудвик Миерославски.

Међутим, после тог времена термин диктатор је увек добијао негативну конотацију. У популарној употреби, диктатура се често повезује са бруталношћу и угњетавањем. Као резултат тога, често се користи и као термин злоупотребе политичких противника. Термин је такође постао повезан са мегаломанијом. Многи диктатори стварају култ личности око себе и такође су склони да себи дају све величанственије титуле и почасти. На пример, Иди Амин Дада, који је био поручник британске војске пре стицања независности Уганде од Британије у октобру 1962. године, касније је себе назвао „Његова Екселенција, доживотни председник, фелдмаршал Ал Хаџи доктор^[A] Иди Амин Дада, ВЦ,^[B] DSO, MC, освајач Британске империје у Африци уопште и Уганди посебно“.^[6] У филму Велики диктатор (1940), Чарли Чаплин је сатирирао не само Адолфа Хитлера већ и саму институцију диктатуре.

Добронамерна диктатура

Добронамерна диктатура се односи на владу у којој ауторитарни вођа има апсолутну политичку моћ над државом, али се сматра да то чини на добробит становништва у целини, што је у супротности са изразито злонамерним стереотипом о диктатору. Добронамјерни диктатор може дозволити постојање неких грађанских слобода или демократског доношења одлука, као што су јавни референдуми или изабрани представници са ограниченом моћи, и често врши припреме за прелазак на истинску демократију током или након свог мандата. То се може посматрати као република, облик просвећеног деспотизма. Ознака је примењена на лидере као што су Јоанис Метаксас из Грчке (1936–41), Мустафа Кемал Ататурк из Турске (1923–38), Јосип Броз Тито из СФР Југославије (1953–80)^[7] и Ли Гуангјао из Сингапура (1959–90).^[8]

Војне улоге

Веза између диктатора и војске је уобичајена. Многи диктатори улажу велике напоре да нагласе своје везе са војском и често носе војне униформе. У неким случајевима, ово је сасвим легитимно; на пример, Франсиско Франко је био генерал шпанске војске пре него што је постао шеф државе Шпаније,,^[9] а Мануел Норијега је био званично командант Одбрамбених снага Панаме. У другим случајевима, асоцијација је само претварање.

Манипулација масама

Неки диктатори су били мајстори манипулације масама, као што су Мусолини и Хитлер. Други су били прозаичнији говорници, попут Стаљина и Франка. Обично диктаторови људи преузимају контролу над свим медијима, цензуришу или уништавају опозицију и свакодневно дају јаке дозе пропаганде, често изграђене око култа личности.^[10]

Мусолини и Хитлер су користили сличне, скромне титуле називајући их "Вођа". Мусолини је користио „Ил Дуче“, а Хитлер се генерално називао „дер Фирер“, а оба значе „вођа“ на италијанском и немачком језику. Франко је користио сличан наслов „Ел Каудиљо“ („глава“, „поглавар“)^[11] и за Стаљина је његово усвојено име, што значи „човек од челика“, постало синоним за његову улогу апсолутног вође.

Критика

Кориштење термина диктатор у западним медијима критиковала је левичарска организација Поштење & тачност извештавања као „Кодекс за владу која нам се не свиђа“. Према њима, лидери који се генерално сматрају ауторитарним, али су савезници са САД, као што су Пол Бија или Нурсултан Назарбајев, ретко се помињу као „диктатори“, док се за лидере земаља које се противе америчкој политици као што су Николас Мадуро или Башар Ал-Асад тај израз примењује много слободније.^[12]

Кршење људских права

Временом је познато да диктатори користе тактике које крше људска права. На пример, под совјетским диктатором Јосифом Стаљином, владину политику спроводила је тајна полиција и Гулаг систем затворских радних логора. Већина затвореника Гулага нису били политички затвореници, иако се значајан број политичких затвореника могао наћи у логорима у било ком тренутку. Подаци прикупљени из совјетских архива говоре о броју погинулих у Гулагама од 1.053.829.^[13] Остала кршења људских права од стране совјетске државе укључивала су експериментисање на људима, употребу психијатрије као политичког оружја и ускраћивање слободе вероисповести, окупљања, говора и удруживања. Слични злочини почињени су током владавине председника Мао Цедунга над Народном Републиком Кином током Кинеске културне револуције, где је Мао настојао да очисти друштво од дисидената, првенствено кроз коришћење омладинских група које су снажно посвећене његовом култу личности,^[14], и током владавине Аугуста Пиночеа хунта у Чилеу.^[15]

Неки диктатори су повезани са геноцидом над одређеним расама или групама; најистакнутији и најдалекосежнији пример је Холокауст, геноцид Адолфа Хитлера над једанаест милиона људи, од којих су шест милиона били Јевреји.^[16] Касније у Демократској Кампучији, генерални секретар Пол Пот и његова политика убили су око 1,7 милиона људи (од 7 милиона становника) током његове четворогодишње диктатуре.^[17] Као резултат тога, Пол Пот се понекад описује као „Хитлер из Камбоџе“ и „геноцидни тиранин“.^[18]

Међународни кривични суд је издао налог за хапшење суданског војног диктатора Омара ал-Башира због наводних ратних злочина у Дарфуру.^[19] Сиријски диктатор Башар ал-Асад, познат по извођењу бројних хемијских напада, често се сматра најсмртоноснијим ратним злочинцем 21. века због чињења злочина индустријских размера у Сиријском грађанском рату.^[а]

Види још

Диктатура

Напомене

^ Sources:^[20]^[21]^[22]^[23]^[24]^[25]^[26]

Референце

^ „Lessons in On-Line Reference PublishingMerriam-Webster's Collegiate Dictionary. Merriam-WebsterMerriam-Webster's Collegiate Thesaurus. Merriam-WebsterMerriam-Webster's Collegiate Encyclopedia. Merriam-Webster”. The Library Quarterly. 71 (3): 392—399. јул 2001. ISSN 0024-2519. S2CID 148183387. doi:10.1086/603287.
^ „диктатор Definition from the Merriam-Webster Online Dictionary”. www.merriam-webster.com. Приступљено 1. 08. 2008.
^ Papaioannou, Kostadis; vanZanden, Jan Luiten (2015). „The Dictator Effect: How long years in office affect economic development”. Journal of Institutional Economics. 11 (1): 111—139. S2CID 154309029. doi:10.1017/S1744137414000356.
^ Olson, Mancur (1993). „Dictatorship, Democracy, and Development”. American Political Science Review. 87 (3): 567—576. JSTOR 2938736. S2CID 145312307. doi:10.2307/2938736.
^ Macartney, Carlile Aylmer (15. 9. 2020). Lajos Kossuth. Encyclopedia Britannica. Архивирано из оригинала 1. 11. 2020. г. Приступљено 31. 10. 2020.
^ Keatley, Patrick (18. 8. 2003). „Obituary: Idi Amin”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала 2013-12-05. г. Приступљено 2008-03-18.
^ Shapiro, Susan; Shapiro, Ronald (2004). The Curtain Rises: Oral Histories of the Fall of Communism in Eastern Europe. McFarland. ISBN 978-0-7864-1672-1. Архивирано из оригинала 2021-05-12. г. Приступљено 2019-01-19.
"...All Yugoslavs had educational opportunities, jobs, food, and housing regardless of nationality. Tito, seen by most as a benevolent dictator, brought peaceful co-existence to the Balkan region, a region historically synonymous with factionalism."
^ Miller, Matt (2012-05-02). „What Singapore can teach us”. The Washington Post. ISSN 0190-8286. Архивирано из оригинала 2016-03-11. г. Приступљено 2015-11-25.
^ Thomas, Hugh (1977). The Spanish Civil War. стр. 421—424. ISBN 978-0-06-014278-0.
^ Morstein, Marx Fritz; et al. (март 2007). Propaganda and Dictatorship. Princeton University Press. ISBN 978-1-4067-4724-9.
^ Hamil, Hugh M., ур. (1992). „Introduction”. Caudillos: Dictators in Spanish America. University of Oklahoma Press. стр. 5—6. ISBN 978-0-8061-2428-5.
^ „Dictator: Media Code for 'Government We Don't Like'”. FAIR (на језику: енглески). 2019-04-11. Архивирано из оригинала 2021-04-16. г. Приступљено 2021-04-07.
^ "Gulag Prisoner Population Statistics from 1934 to 1953." Wasatch.edu. Wasatch, n.d. Web. 16 July 2016: "According to a 1993 study of Soviet archival data, a total of 1,053,829 people died in the Gulag from 1934 to 1953. However, taking into account that it was common practice to release prisoners who were either suffering from incurable diseases or on the point of death, the actual Gulag death toll was somewhat higher, amounting to 1,258,537 in 1934–53, or 1.6 million deaths during the whole period from 1929 to 1953.."
^ „Remembering the dark days of China's Cultural Revolution”. South China Morning Post (на језику: енглески). 18. 8. 2012. Архивирано из оригинала 2018-06-09. г. Приступљено 2021-07-15.
^ Pamela Constable and Aruto Valenzuela (1993). A Nation of Enemies: Chile Under Pinochet,. New York: W. W Norton & Company. стр. 91.
^ „The Holocaust”. The National WWII Museum | New Orleans (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2021-07-15. г. Приступљено 2021-07-15.
^ "„Top 15 Toppled Dictators”. Time. 20. 10. 2011. Архивирано из оригинала 2013-08-24. г. Приступљено 4. 3. 2017.
^ William Branigin, Architect of Genocide Was Unrepentant to the End Архивирано 2013-05-09 на сајту Wayback Machine The Washington Post, April 17, 1998
^ "Sudanese dictator Omar al-Bashir faces war crimes charges Архивирано 2018-05-16 на сајту Wayback Machine". The Daily Telegraph. July 14, 2008.
^ Obaid, Nawaf; Rayburn, Joel (16. 12. 2022). „Assad must face trial for his atrocities against the Syrian people”. The Telegraph. Архивирано из оригинала 17. 12. 2022. г.
^ Lister, Charles (10. 5. 2021). „US policy in Syria in 2021”. Asharq al-Awsat. Архивирано из оригинала 13. 8. 2022. г.
^ Simons, Marlise (2. 3. 2021). „Criminal Inquiries Loom Over al-Assad's Use of Chemical Arms in Syria”. The New York Times. Архивирано из оригинала 2. 3. 2021. г.
^ Deknatel, Frederick (22. 2. 2021). „Assad Is Getting Away With the Century's 'Greatest War Crimes'”. World Politics Review. Архивирано из оригинала 11. 8. 2022. г.
^ Reinl, James (11. 3. 2021). „Syrian atrocities are 'greatest crimes' this century, UN chief says”. The National. Архивирано из оригинала 11. 3. 2021. г.
^ El-Bunni, Anwar (24. 11. 2020). „Breaking new ground: Transitional justice in Syria”. Brookings. Архивирано из оригинала 27. 5. 2022. г.
^ Camuz, Hakan (15. 3. 2022). „What's taking the ICC so long to investigate war crimes in Syria?”. TRT World. Архивирано из оригинала 6. 4. 2022. г.

Литература

Shapiro, Susan; Shapiro, Ronald (2004). The Curtain Rises: Oral Histories of the Fall of Communism in Eastern Europe. McFarland. ISBN 978-0-7864-1672-1. Архивирано из оригинала 2021-05-12. г. Приступљено 2019-01-19. Непознати параметар |DUPLICATE_ref= игнорисан (помоћ)
Lloyd, Lorna (2007). Diplomacy with a Difference: The Commonwealth Office of High Commissioner, 1880–2006. University of Michigan: Martinus Nijhoff. стр. 239. ISBN 978-90-04-15497-1.
„Idi Amin: a byword for brutality”. News24. 2003-07-21. Архивирано из оригинала 2008-06-05. г. Приступљено 2007-12-02.
Acemoglu, Daron, and James A. Robinson (2009). Economic Origins of Dictatorship and Democracy. ISBN 978-0521671422. . scholarly approach to comparative political economy
Armillas-Tiseyra, Magalí. Armillas-Tiseyra, Magalí (2019). The Dictator Novel: Writers and Politics in the Global South. Northwestern University Press. ISBN 978-0810140417. .
Baehr, Peter and Melvin Richter (2004). Dictatorship in History and Theory. . scholarly focus on 19c Europe.
Ben-Ghiat, Ruth (2020). Strongmen: Mussolini to the Present. National Geographic Books. ISBN 978-1324001546. . scholarly analysis of 13 major dictators;
Brooker, Paul (1997). Defiant Dictatorships: Communist and Middle-Eastern Dictatorships in a Democratic Age. Palgrave Macmillan. ISBN 0814713114.
Costa Pinto, António. Latin American Dictatorships in the Era of Fascism: The Corporatist Wave (Routledge, 2019) excerpt
Crowson, Nick (1997). Facing Fascism: The Conservative Party and the European Dictators 1935-40. Routledge. ISBN 978-0-415-15315-7. . how the Conservative government in Britain dealt with them.
Dávila, Jerry (април 2013), Dictatorship in South America, John Wiley & Sons, ISBN 978-1405190565 (2013), covers Brazil, Argentina, and Chile since 1945.
Galván, Javier A (4. 1. 2013), Latin American Dictators of the 20th Century: The Lives and Regimes of 15 Rulers, McFarland, ISBN 978-0786466917 (2012), brief scholarly summaries;
Hamill, Hugh M. (1995). Caudillos: dictators in Spanish America. U of Oklahoma Press. .
Harford Vargas, Jennifer (2017). Forms of Dictatorship: Power, Narrative, and Authoritarianism in the Latina/o Novel. Oxford University Press. .
Kim, Michael et al. eds (2013). Mass Dictatorship and Modernity. Palgrave Macmillan UK. ISBN 978-1137304322. .
Lim, J. and K. Petrone, eds (2010). Gender Politics and Mass Dictatorship: Global Perspectives. Palgrave Macmillan UK. ISBN 978-0230242043. .
Lüdtke, Alf (2015). Everyday Life in Mass Dictatorship: Collusion and Evasion. Palgrave Macmillan UK. ISBN 978-1137442765.
Mainwaring, Scott, and Aníbal Pérez-Liñán, eds. Democracies and Dictatorships in Latin America: Emergence, Survival, and Fall. 2014. ISBN 978-0521152242. .
Moore Jr, Barrington (1966). Social Origins of Dictatorship and Democracy: Lord and Peasant in the Making of the Modern World. Beacon Press. ISBN 978-0-8070-5075-0. .
Peake, Lesley, Guide To History's Worst Dictators: From Emperor Nero To Vlad the Impaler And More: Nero Accomplishments (2021) , popular
Rank, Michael, History's Worst Dictators: A Short Guide to the Most Brutal Rulers, From Emperor Nero to Ivan the Terrible (2013), popular.
Spencer, Robert (2021). Dictators, Dictatorship and the African Novel. Palgrave Macmillan. .
Weyland, Kurt (2019). Revolution and Reaction: The Diffusion of Authoritarianism in Latin America. ISBN 978-1108728836.